ekovaruza

O putevima mašte, fikcije, između nadanja i stvaranja

Category

Moji tekstovi

Crno- beli svet i sve njegove (šarene) laže

Crna i bela su samo dve boje. Dve boje koje se mogu razlikovati samo na papiru, ne i u životu. Život uvek ismeje i negira ovu podelu prema svojim pravilima. Aristotel nas je sve dobro prevario. Negde gde je siva… Continue Reading →

Bezdno

“Jesam li ti ikada pričao koliko može da bude strašno onda kada više ne budeš mogao da osetiš strah.. kada se nešto prelomi. nešto što se dugo gasilo i onda nekako..” Isprekidanu rečenicu na kojoj je na kraju trebalo da… Continue Reading →

“Sve će doći na svoje..”

Ima nešto otužno u “sve će doći na svoje” .. Odakle nama uopšte ideja da “sve” zna šta mu je “svoje” i da tamo želi da dođe.  U našim pretpostavkama se uspavao besmisao koji izgleda i ne želi da se… Continue Reading →

Onoj kojoj više ne dolazim

Sećam se jasno iako je davno bilo kada sam belutke nosio u džepovima..Retko kad su me žuljali i opominjali..  Zastajali bismo, odustajali, težak nam je teret bio.. Svakom svoj.. Nosili smo nadu u dva zašivena džepa. Odlazili kada  bi nam… Continue Reading →

Kako da volim ljude?

Kažem ti, ispod svilenkaste blage površine lepote i očaja skriveno je licemerje i lukavstvo, dvostruki aršini, dvoličnost, troličnost, stoličnost.. Zbilja koliko li lica ima čovek? Ispod svih tih maski, da li bar znaš koju tačno da zavoliš ? Koja bude… Continue Reading →

Zašto (ne)volim poeziju

Da li da umre stari mandarin?

Jedva da su za njega i znali da postoji, samo se jednog dana stvorio kod njih na ostrvu kao neki putnik sa dalekog neba i uneo im malo svežine i mladosti u sumornu i jednoličnu svakodnevicu. Opčinjeni njegovom mladošću, lepotom,… Continue Reading →

Stradanje Velikog inkvizitora

  Nekada je najteže objasniti ono što je tako jednostavno i očigledno. Ono što se u velikoj meri se kosi sa logikom, a u zavadi je i sa smislom. Ono što je logično, nema uvek smisao i obrnuto. Čovek uvek… Continue Reading →

Naginjanje nad tuđom prazninom uvek zahteva oprez, kao i rukovanje sa nožem čak i kad je on od ružinog drveta

Slušaj samo.. “Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa..” Tužno ju je pogledala sa konstatovanjem da i dalje gleda samo u telefon, očekujuči željene notifikacije.. Onda bi se napravila da ništa od toga nije primetila pa bi malo glasnije… Continue Reading →

Zašto (ne)volim poeziju

Oduvek sam sebe hvatala u razmišljanju šta je to što mi je oduvek stvaralo otklon prema stihu i reči u stihovima i strofi. Uvek sam se pitala šta mi to tamo smeta i zašto se veoma često mnogo pre razvija… Continue Reading →

© 2019 ekovaruza — Powered by WordPress

Theme by Anders NorenUp ↑