Ljudi, mostovi

Posted on

Ne znam tačno od kojih bi ljudi brže trebalo pobeći. Od onih kojima ste uvek samo sve najbolje, kojima ste uzor, fascinacija, predmet svakog divljenja i pohvale ili od onih drugih kojima ste uvek za sve krivi, nikad dovoljno dobri, predmet njihove kritike, intrige, frustracije ili čega god. Ukratko najgori u svemu i za sve. Prvi vam daju šakom i kapom, ne štede se ni najmanje dok vam se dive, dok bi vam ovi drugi istom tom kapom i šakom uzimali sve što ste spremni da im date. Prvi će sami odrediti rok trajanja u vašem životu. Obično onda kada vas uspešno uvere da će zauvek biti tu za vas. Drugima na sreću vi taj rok trajanja određujete. Sa njihovim trajanjem u vašem životu je bar daleko lakše. Pored kojih bi se onda trebalo zadržati pitate se verovatno. Pored onih koji vam ništa ne nude i ništa ne traže. Ništa ne uzimaju niti išta obećavaju. To su vam oni stranci u kojima se prepoznajete. I vi u njima i oni u vama. Oni su ta ruka koja je potrebna vašem ramenu kada se rokovi trajanja svih od ranije svedu, podignuta čaša za nazdravljanje, pogled prepoznavanja u kome je rečeno sve. Bez reči. Oni sa kojima delimo daljine i blizine istovremeno. Oni koji sigurno ne mogu ostati. Oni su ti ljudi, mostovi, baš kao i vi. Tu su kada ih prizovu vaše blizine, a onda se povuku. Čuvaju daljinama vaše blizine. Čuvate vi njih, čuvaju oni vas i tako sigurno trajete.

2 Replies to “Ljudi, mostovi”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *