50 pitanja i 50 odgovora iz hrišćansko- psihoterapeutske prakse Vladete Jerotića

Posted on

Kada krenete da napišete nešto o Vladeti Jerotiću i svemu onome što je ostalo iza njega teško da ćete oterati osećaj nedorečenosti, štagod da ste hteli da kažete ili napišete. S toga smatram da je najbolje odabrati jednu studiju ili članak ili stav pa o njemu prodiskutovati. To je jedini način na koji možete reći zašto bi bilo vredno posvetiti pažnju i vreme ovom velikom akademiku. Ja sam za ovu priliku odabrala kraću studiju “50 pitanja i 50 odgovora iz hrišćansko-teraputske prakse”. Odluku da napiše ovu studju doneo je kao sam kaže nakon višegodišnjih nastupanja kao hrišćanski terapeut svuda širom zemlje. Nakon svih tih otvorenih tribina uspeo je negde da ubeleži i upamti pitanja koja su mu se najviše postavljala pa je upravo na ovaj način odlučio da na sve njih odgovori. U svom predgovoru navodi između ostalog da su pitanja postavljali ljudi različite starosne dobi, zanimanja i pola. Među njima su nabrojniji opet bili, uglavnom visokoobrazovani. Za kraj obraćanja u predgovoru poziva i toplo preporučuje svoje delo svima onima koji tragaju za sopstvenim smislom i za Bogom, a nisu stigli do svog zadovoljavajućeg nivoa u tome.

Studija je podeljena na dvanaest celina. Prva celina nosi naziv “Religija i razvoj” i obuhvata deset pitanja među kojima su “Zašto svi ljudi ne veruju u Boga?”, “Kakva je razlika između gordosti i samosvesti?, “Da li je težnja ka usavršavanju urođena čoveku?”, “Da li je i koliko naša predstava Boga zavisna od našeg detinjstva?” Jasno je naravno, da odgovori na ovakva pitanja ne mogu biti jednostavni i da je potrebno obuhvatiti širi kontekst da bi odgovor mogao biti od značaja, da ga možemo shvatiti i da nam može biti od pomoći. Jedno od zanimljivijih pitanja i odgovora u ovom delu je svakako zašto svi ljudi ne veruju u Boga. Jerotić nam na njega daje odgovor u više opcija jer nije nimalo jednostavno objasniti mehanizme verovanja kod svih ljudi i svakog pojedinca. Ali da svaka vera u nešto i u nekog potiče iz naše porodice i našeg najužeg okruženja. Ako je osoba odgajana i vaspitavana u pravoslavnoj porodici svakako da će ona verovati u Boga. Kao odgovor na ovo pitanje Jerotić iskazuje i to da zapravo svi na neki način veruju ali da svi nisu svesni da veruju. Vera onih koji “ne veruju” se onda zapravo ogleda u časnom i moralnom životu. Jer nije potrebno biti vernik da bi bio svestan da ne treba krasti, lagati, baviti se nečasnim i nelegalnim poslovima. Za onoga ko je svestan i osvešćen u svojoj veri dileme nema. Veruje da je čovek od Boga stvoren i da će tako i zauvek ostati. A za one koji “nisu verovali” a živeli su i radili časno i pošteno svoj posao itekako su mu se u veri približili iako nesvesni toga.

Razlika između gordosti i samosvesti je veoma osetljiva i kao takva donosi niz oprečnih shvatanja i tumačenja. Samosvest je Božja blagodat ali ukoliko postane izopačena i izopšti postojanje Boga pretvara se u gordost, prema Jerotićevom tumačenju. Do svesne samospoznaje se dolazi veoma rano stoga je potrebno da budno čuvamo i branimo samosvest od gordosti. To nije nimalo lako ako imamo u vidu da je čovek darovan i razumom i osećanjima. I da treba biti uvek budan stražar nad svojim delima, mislima kao i nad svojom savešću.

U drugoj celini koja nosi naziv “Zlo u svetu i čoveku” jedno od brojnih važnijih pitanja je “Da li je bolest uvek zlo?” Bolest ne mora uvek da bude zlo ako se za trenutak zanemari širi kontekst, što se u ovoj situaciji može učiniti opravdanim. Međutim kada se dublje sagleda smisao bolesti može se reći da je ona došla da nas nečemu pouči. Ako verujemo u neki viši smisao, što opet ne mora da bude nužno. I naš odnos prema veri će nam umnogome dati odgovor na ovo pitanje. Ako verujemo u Boga i njegovu promisao, verovaćemo da nam kroz bolest i nedaće šalje razlog za rast zarad našeg ličnog višeg cilja i pročišćenja od grehova i svega onoga što u nama samima treba da popravimo i promnenimo. Za one koji ne veruju, njihovo shvatanje je svakako drugačije i oni nekim drugim uverenjima prilaze otklanjaju bolesti na svom putu ka ozdravljenju. Svakom od nas opet, ostaje da sami za sebe otkrijemo našu istinu i da negde usput mirimo svoju i Božju istinu u nama.

U celini “Rat, hrišćanstvo i ateizam” daju se odgovori na pitanja ko je kada i u kojim trenucima izazivao rat i razaranja. Da li rat vode samo ateisti, zašto je hrišćanstvo od svog postojanja protivrečno i da li je na smanjenje straha od pakla uticao genocid i mučenja tokom 20. veka. I naravno da se na ovakva pitanja ne može odgovoriti bez većeg osvrta na dalju prošlost kao i na srednji vek i verovanja u njemu. A što se tiče ratovanja i razaranja i tu treba biti oprezan u zaključivanju i generalizovanju. Svojevrsni rat svakako da vode ateisti oni koji su se tako deklarisali, ali ne treba isključiti mogućnost da ratovanja i osvajanja nisu strana prikrivenim nevernicima, duševnim bolesnicima kao i verskim fanaticima.

Celina “Srpski narod i hrišćanstvo” nam donosi niz pitanja u kojima su odgovori o onome što smo mi kada je u pitanju naša duhovna snaga, karakter, slabost, nestrpljenje, odnosu prema iskušenjima… Na pitanje da li smo kao narod strpljivi ili ne odgovor je bio u vidu saveta da se svaka nestrpljivost leči jer je svakako u suprotnosti sa načelima vere ukoliko je ona naš izvor. A svakako da dalje nestrpljnje koje ne podleže našoj kontroli stvara agresore i potencijalno opasne individue i po sebe i po društvo.

Celina “Neuroza i neurotičnost” je možda jedna od najvažnijih za ovu studiju ako želimo da imamo savremeni pristup tumačenja i pogleda na ono u šta verujemo i kako verujemo. Ključno je dakle pitanje kako verujemo. “Da li neurotičan čovek može biti dobar vernik?” Kako na njega utiču izbor između dobra i zla, i može li se takav čovek pre izlečiti lekovima ili verom. Kada je reč o odgovoru na prvo pitanje Jerotić napominje da je najpre potrebno definisati šta je dobar i iskren vernik. Jer sa psihološkog i psihijatrijskog stanovišta malo ko može da tvrdi (uzimajući u obzir da je iskren) da nije pomalo neurotičan. Tako da ako uzmemo u obzir neurotičnost kod svakoga od nas ponaosob, teško je odgovoriti ko kao takav može i koliko biti dobar i iskren u veri. Smirenost se svakako povezuje sa većim stepenom vere kao i prihvatanje, što nije odlika neurotične osobe. Njegova borba za iskreniju i veću veru je svakako i ta da umanjuje neurozu i što ta borba bude uspešnija jačaće vera, a slabiti neuroza sa druge strane. Neuroza je zapravo šansa čoveka da postane bolji vernik kako zaključuje Jerotić. Ali sa druge strane nikako ne treba zanemariti sve one faktore koji dovode do porasta neuroza. Prema mišljenju Jerotića to su prenaglašene uloge tehnike i nauke, otuđenje čoveka od Boga, kriza hrišćanstva kao instutucionalne forme, raspad patrijarhalne porodice… Sve ovo dakle nije lako kontrolisati niti onemogućiti, jer nauka i tenika su ipak potrebni 21. veku kao i njihovo konstantno usavršavanje. Potrebno je sa druge strane i preispitati patrijarhalni model porodice kao i sve što on podrazumeva. Sve te procese u društvu neopravdano je spoticati i zaustavljati, a opet sa druge strane i pretrani njihov progres uzrokuje velike probleme. Pojedinac je dakle u velikoj meri odgovoran za ono što odabere i dužan je da sam odredi šta će u kom trenutku dobiti prednost u odnosu na nešto drugo, a da sve to bude više na korist nego na štetu njemu i njegovoj zajednici.

Što se tiče odgovora na pitanje čime treba lečiti neuroze verom ili lekovima mislim da je najprikladnije možda da citiram autora u jednom delu odgovora: “Mogao bih i ovako da odgovorim na Vaše pitanje: da je čovek imao jaču veru, ne bi ni oboleo od neuroze, a kada je već oboleo, neka ojača veru ne bi li ona bila dovoljna u lečenju.”

Ne tako manje važna celina pod nazivom “Ispovest, ispovedanje” donosi odgovore na pitanja koja se tiču svakog pravoslavnog vernika, naravno uvek aktuelna i podložna preispitivanju i razmatranju. Tri su pitanja koja se postavljaju ovde, a ona su: “Da li je bolje ići dobrom psihijatru ili dobrom duhovniku za rešenje psihičkih prblema?” , “Da li se treba ispovedati iako se ne oseća kajanje u sebi?”, “Zašto se mora ispovedati pred sveštenikom, ako se iskreno i sa suzama pokajem pred svojom domaćom ikonom Gospodu Bogu?” Na prvo pitanje uz opširan odgovor dolazimo do toga da se treba obratiti duhovniku ali ne isključivati mogućnost da se pomoć potraži i kod psihijatra, zapravo, idealno bi bilo obratiti se za pomoć pravoslavnom psihijatru. Što se ispovesti i ispovedanja tiče ona bi uvek trebalo da bude plod potrebe, retko kad odluke. Pravoslavni vernici imaju dužnost kao i potrebu za ispovedanjem ali kada se dogodi da se ne oseća kajanje ni za šta i ni za čim šta onda? Jerotić ovde daje direktan odgovor, a on je da se treba ispovediti čak i kada se ne oseća kajanje, i upravo to treba ispovediti. “Da se ne oseća pokajnička potreba.” A na iskusnom i dobrom duhovniku je da postupi dalje uskladu sa načelima ispovedanja i bez osude “približi ispovedajućeg vernika pokajničkoj ispovesti.” Što se tiče trećeg pitanja ove celine u vidu opširnog odgovora, opet nam je ostavljena mogućnost da sami odlučimo šta nam je i koliko važno u kajanju i pokajanju. S obzirom na to da za sebe Jerotić ponovo napominje da je on psihoterapeut, a ne sveštenik i da ima razumevanje za baš ovakvo pitanje. Ostavlja nam da sami razmislimo o jednom važnom pitanju koje treba da postavimo sebi, a ono je “Da li je onda čin pokajanja za Vas znak , dokaz i pravilo kojih se treba i u budućnosti držati?”

Na samom kraju poslednje pitanje koje je možda neočekivano i previše smelo, tiče se Sigmunda Frojda, osnivača psihoanalize. A ono glasi “Neki Frojda smatraju satanistom. Da li je to tačno?” Njegov odgovor u hrišćanskom duhu svakako je pomirio sve ono kontradiktorno u liku i delu ovog velikog lekara i psihijatra. Njegovo mišljenje o Frojdu je da neko ko je otkrio zakone nesvesnog života “u beskrajno složenom ljudskom biću i još uspeo da ih dokaže, čovek koga je Bog celog života mučio i o kome je do kraja života pisao, razobličio je ogromno licemerje čoveka- pojedinca i naroda…” Nakon svih ovih otkrića, postignuća i dokaza Frojd se nikako ne može smatrati satanistom. “Čovek koji je otkrio originalnu metodu psihoterapije, proglašavajući da je ljubav u psihoterapiji ono navažnije, što stvarno leči, jednom rečju jedan od retkih genijalnih ljudi u 20. veku. Sve ovo ga nikako ne može učiniti satanistom. Jerotić smatra da je Frojd, kao i neki drugi genijalni Jevreji bio oruđe u Božjim rukama.

Ovim se naravno nikako ne može završiti polemisanje o ovoj genijalnoj studiji jer pstoji još mnogo pitanja kojima se detaljno i studiozno treba posvetiti. Svakako je ostalo još mnogo da se kaže što sam izostavila jer je prosto bilo potrebno da nekim pitanjima dam prednost u prikazivanju u odnosu na neka druga. To naravno ne umanjuje njihov značaj ali sam ja svojim slobodnim izborom odlučila da vam predstavim baš ova. I kao što sam na početku već i napisala osećaj da nismo dovoljno rekli uvek ostaje kada su ovakvi autori i dela u pitanju. Ovde je samo ono što je bio moj izbor, a na vas svakako čekaju svih 50.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *