Da li je cena istine uvek previsoka? “11:12” Tamara Kučan

Posted on

Nekada je cena istine previsoka ali traganje za njom se nikada ne dovodi u pitanje, čak i kada znaš da ćeš lakše živeti u zabludama i neznanju potrebno ti je oslobođenje kao jedno novo rađanje i početak, zato se i zaboravlja njena previsoka cena i težina. Onaj ko je uvek traži često je i svestan da možda nije spreman da plati njenu cenu kao što je svestan i želje i potrebe da je sazna ma kakva ona bila, makar mu ona i život dovela u opasnost.

Dvanaesti roman Tamare Kučan, “11:12” triler je u kome se često pitate ko su sve u njemu glavni likovi, kuda su se oni zaputili i šta zapravo traže. Onda uvidite da ni oni sami ne znaju šta traže, tačnije šta sve mogu pronaći i otkriti tamo gde su se zaputili u potragu. Da je njihova potraga često besmislena i samo tada su bezbedni dok njihovo traganje ide u pogrešnom smeru, a veoma opasna i fatalna kako se približavaju istini.

Dve devojke sličnih godina kreću u potragu svaka za svojom istinom i pravdom. Svesne da je možda i život cena za nju ali su rešene da istraju do kraja. Osećaju i naslućuju smrt i opasnost na svakom koraku ali glad za istinom istrajava i nadjačava svaku opasnost. Marina i Strela sa kojima smo se upoznali u romanima “Profajler”, a zatim i u “Bivirgati” imaju svoje misije u romanu “11:12”, na koje ih je Tamara uputila, a nama pripremila pitanja koja nam se nižu tokom čitanja dok pomno pratimo šta se sve dešava sa životima ovih devojaka i na koji način se one bore da osvetle pravdu i pokažu svima, svaka svoju istinu.

“11:12”, Tamara Kučan

Strela Blaj sa kojom smo se upoznali u “Bivirgati” ispričaće nam priču o sebi. Gorku priču o svom detinjstvu, odrastanju, susretanju sa svima onima čija ispružena ruka gotovo nikada nije pokazivala da će pružiti pomoć, osmesi i rukovanja samo su bila šarada i uvod za savršenu predstavu, Njena priča u romanu “11:12” upotpunjuje sliku i priču o njoj koja je započeta u romanu “Bivigrata”. Tada ćemo se prisetiti svega onoga o njoj što je ostalo u senci Marine i Arsenija. “11:12” će nam rasvetliti odnos Strele i Ognjena i razrešiti misteriju njihove nemoguće i neostvarive ljubavi. Videćemo kako se velike ljubavi čuvaju od istina koje mogu biti fatalne po njih. One koje volite čuvate od svega, od vas samih, od svih istina i od svega što može da ih ugrozi.

Na početku romana saznajemo da je Strela Blaj nestala. Ne znamo da li je oteta ili je sama pobegla ili je možda ubijena. Roman nas poziva da i sami detektivski učestvujemo u potrazi za Strelom i pokušamo da naslutimo šta se sa dogodilo sa ovom devojkom. Kako je krenula i tekla istraga svaka od ovih mogućnsti je najpre bila opravdana, a kasnije je opet svaka pala u vodu. Početak je bio na kraju, a kraj na početku. Kada se Strela pojavi u svojoj ulozi i krene da nam priča svoju priču mi i dalje ne znamo gde je ona i šta se sa njom desilo. Ona ne želi da nam otkrije ništa o tome gde se trenutno nalazi i da li je tamo bezbedna pre nego što čujemo celu njenu priču. Za sve to vreme mi samo naslućujemo da se nešto strašno dešava i da je Strela u opasnosti ili je bila u opasnosti. Samo finale romana nam donosi istinu u celosti koja neće prijati nikom ko se grčevito borio da istina nikada ne ugleda svetlost dana. Zadovoljstvo i istrajnost do samog kraja ostavće gorčinu i mirenje sa činjenicom da se za konačnu pobedu ipak nešto mora žrtvovati i izgubiti.

“11:12”, Tamara Kučan

Pored ljubavne priče, traganja i požrtvovanosti sa druge strane susrećemo hladne dvostruke aršine svih onih od kojih se to ne očekuje. Od onih koji treba da unose red i sprovode zakone. Zapleti i raspleti čiji su oni deo rasvetliće nam tamne strane važnih institucija kao i njihovih predstavnika. Zlo nikada ne spava samo se dobro maskira, stoji u jednom delu romana. Da.U zlo se nekada gleda ali se ono ne vidi. Dobro je maskirano. Zlo vidi nas i tačno zna kakva mu maska za nas treba. A željan i gladan istine to nikada ne vidi. Može samo da oseti, ali veoma često ignoriše taj osećaj. Marinin i Strelin hod po ivici ukazao se negde pri kraju romana. Šta su otkrile o sebi i o drugima saznaćete kada pročitate roman.

“Kad cirkus odlazi iz grada, tuguje samo publika. Cirkuzant je navikao na tugu. On odavno pati. On ne plače zbog daljina. On plače zbog blizina, kojima se nikad više neće približiti.”

“Istina. More uvek dodiruje nebo. Ali more… More će uvek biti more, a nebo nebo.
Nikada, baš nikada…
Neće biti jedno.”

Svaki od likova u ovom romanu nosi svoju sudbinu kao splet tragičnih okolnosti. Okolnosti na koje oni nikako nisu mogli da utiču, a nose i uzroke i posledice na svojim leđima. Takve su im karte dodeljene. Bačeni su u takvo postojanje koje im je obeležilo najpre detinjstvo, a kasnije i ceo život. Od karata je u jednom momentu zavisio Marinin život. Karte su je možda i spasile. U jednoj sekundi je saznala da je svoju istragu sprovela do kraja kako je i zamislila verovatno ne bi preživela. Svoju istinu bi veoma skupo platila kada bi uvidela da nije bilo svrhe dokazivati je pogrešnim ljudima. Onima koji se lažima brane, a znaju da se od istine moraju skrivati jer je istina njihov kraj, a laž vera u pobedu.

Za kraj zašto roman nosi naziv “11:12” što je verovatno jedno od prvih pitanja i nedoumica, ostavljam vama da istražite i saznate kada budete čitali priču u kojoj sekunde postaju sati, a jedan minut je dovoljan da život prestane ili nastane.“Za čoveka koji gubi minut više je spas.” U tom jednom novom minutu je novi život, život posle života, posle pobeđene smrti. Minut u kome si pobedio sebe. Sve što je izgubljeno napravilo je prostor malom koraku napred zbog kog se vredi boriti i poklanjati neke nove osmehe, veru i nadu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *