Dva stranca

Posted on

Nije najteže prihvatiti svoj odraz u razbijenom ogledalu, već to da se ogledalo moglo razbiti.

Kada jednom kreneš sebi, prvo ćeš se dugo sudarati sa zabludama o tome ko je sa kakvom ulogom bio uz tebe. Ko je i sa kakvim namerama bio u tvom životu. Ko ti je kupovao vreme, a ko ga krao. Ko ga je trošio jer nije znao šta će sa sobom, a ne samo sa tobom. Sa svakim novim korakom nenaviknut na novo, dugo i mučno, ćutanje i dodeljivanje nekakvog imaginarnog oskara za najbolju glumu, mada ako si u jednom momentu i bio dovoljno blizu sebi shvatićeš da oskara i nije zaslužio niko. A bio si blizu, ali si odbijao da slušaš. Dovoljno… šta je dovoljno i kakva je to uopšte merna jedinica?I za šta? Da li je dovoljno onda kada kap prelije čašu ili je dovoljna samo jedna jedina kap u čaši? I da li je to uopšte bitno, misliš da nije al, ti teško bude kad se ispostavi da jeste. Zanemarena moć intuicije je zlopamtilo jedno veliko, kažem vam. Uvek se vešto i brzo sveti. Nikad ne oprosti zanemarivanje i ignorisanje. Ipak, nije čovek srećom, da ti se onda smeje u lice, nego je i dalje tu tebi na usluzi, ali je i dalje baš briga da li ćeš je slušati. I dalje će te pustiti da sam odabereš, ali će ti grešku i neposlušnost uvek iznova drsko i nemilosrdno naplatiti. Sa tobogana nadanja i očekivanja ponekad se najbrže spuste oni kojima smo najviše verovali.

Dva stranca žive u meni, jednom je mila vera, drugom maloverje, jednom je drago znanje, drugi aplaudira neznalicama, jednom je mila pravda, drugom kada ona nije ista za sve, jedan prezire vlast i svako vladanje drugima, drugi se busa u grudi kada je moć u njemu samom, al’ ipak neveseo kada ne može da je zloupotrebi čak i kada najviše poželi… Jedan prihvata razlike u shvatanju, drugi ne shvata da su shvatanje i razlike nevažne kada ljudi nisu ljudi, već imitacije čoveka. Jedan veruje u tajne koje svako od nas treba čuvati za sebe, nekad i od sebe, drugi zna da su tajne i kazna i usud i za one koji ih čuvaju, pogotovo za one od kojih se čuvaju. Ali i jedan i drugi duboko se pokoravaju savesti kao jedinoj čistoti ljudske duše i uma, ali opet pogrešno veruju u to da je ima i neguje svako. Pogrešno misle da je savest svima produžena ruka svesti i podsvesti koja će ti govoriti šta bi se smelo i dokle bi se smelo. Da je ona svima pravedni ali oštar graničar za to šta je ljudsko, a šta neljudsko, šta je izopačenost i devijacija uma i šta je to što se nikad ne bi smelo ni na sebe ni na drugog. Zašto i kako su je neki lišeni uvek su se pitali i jedan i drugi, nekad sa gorčinom i besom, a ponekad sa žaljenjem, onim iskrenim i dubokim, ne onim ironičnim.

Ta dva stranca su se takođe slagala i bili su jednako neoprezni kada su laskanja, tapšanja po ramenu i aplauzi bili previše glasni i bili previše blizu. Tuđi aplauzi su sastavljanje dlanova koji prave buku dok ste na vrhu, dok će ti isti dlanovi ostati u vazduhu ali bez aplauza i bez buke onda kada sa tog vrha padate ili silazite…Tek poneki možda poželi da spreči ili ublaži pad.

Ne znače im ništa vaše samoće, onda kada im ne značite ni vi sami, bii srećni ili tužni. Vide nekad jasnije od vas ta dva stranca u vama ali ih je briga i za jednog i za drugog. Nekada će hraniti ego i sujetu jednog, a nekada drugog, kako im se prohte, a vi ćete to pogrešno tumačiti kao iskrenost. Igraće se sa vašim sistemom vrednosti sa pritajenom ljubomorom na vaš osećaj za pravdu i pravičnost jer naslućuju da ga sami nikada neće imati. Uživaće u svakom izazvanom sukobu ta dva stranca u vama praveći se pritom nevešti i zabrinuti za vas. Nudiće nesebično pomoć uz lažnu floskulu “tu sam za tebe”. A zapravo, istina je da žele da budu blizu tebe samo da bi bili bliži tvom bolu i padovima. Jedino što ih plaši je ćutanje, oni u njemu ne vide moć i dar već opasnost za sebe, strah da biste ih mogli razotkriti i poželeti da im se (o)svetite. Tako brzo pomisle da ste njima slični i to je onaj momenat kada vas zapravo najviše i uvrede. Jer nekada i sa dva stranca u sebi nikada nećete biti kao oni. Nijednom od ta dva stranca nije bliska nijedna crta njihove ličnosti… Možda ih jednom porazi oprost, naviknuti na niske udarce i uzvraćanje istom merom, njihov je najjači fah, pa će ih možda iznenaditi i poraziti praštanje, jer oni nikad ništa drugima nisu oprostili. Oni velikodušno praštaju isključivo sebi. Njima nije smetalo to što se ogledalo moglo razbiti, jer njima prija njihov odraz u njemu, kakvo god ono bilo i nije ih briga da li se ono lomi ili ne. Baš kao i ljudi. Tako i na njih gledaju. Što je veća mogućnost da se polome, više ih vole.

2 Replies to “Dva stranca”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *