28. 3.

Posted on

Sreća ima tup pogled u nebo. Njoj je svejedno da li je ono preplavljeno oblacima ili munjama, da li je bistro i vedro pod sunčevim zracima u takvom pogledu se sve sliva i svodi na isto, i nema to nikakve veze sa meteorologijom. Tamo gde se svako “jeste” i “nije” uliva u jedno, gde reči nemaju podelu na potvrdne i odrične, gde rečce zamene uzvike, a podelu na slogove diktiraju uzdasi, gde se broje sati i eventualno brzina kojom cigarete napuštaju omot paklice… Tamo gde zvuk oblikuje boje o njima je teško govoriti. Te boje vidi samo jedan par očiju, zato ih i ne može prepričati drugima. Kao što se teško može bilo šta reći o svakoj boji ponaosob onda kada se zatvore oči, kada većina vidi samo mrak. A kakva je to onda istina koja se može pričati samo sebi, koliko ona vredi?

Zar sve što se zna i sazna mora da se ulije u neki izvor prihvatanja da bi se sebi olakšalo. Zar sam čin prihvatanja nije kukavički? Zašto se prihvata ono što se ne razume i nije li to licemerno? Gde se sakrije to naše ja kada prihvati prihvatanje i pomirenje uvek… Sva su ta pitanja hrlila ka njenom biću onda kada bi joj se učinilo da joj se i nebesa rugaju i da njihove boje ustupаju avetima tame koji su iskeženih zuba uvek željni novih pitanja, sa još većim ruganjem posmatrali njeno nemo stajanje i povlačenje jer se odgovori nikada nisu naslućivali. Zašto mi je tuđa istina bitna ako svoje nisam ni svesna, da li će ona ikada i šta promeniti…? I.. zašto je svaki mir koji je pronađen izbegavanjem života tihi ubica, nekada i serijski…? I kako svi ti “oni” što više opterećeni tuđim lažima, sve više neguju lošu imitaciju savesti, i da li ona kao imitacija može da ujeda ili da proizvede neku nesanicu…? Sve se u nekom čudnom i neprirodnom obliku sužavalo samo su se pitanja samoživo i nezahvalno rojila, ne želeći pritom ništa time da dovedu u red. I baš samo prihvatanje… bilo čega, treba i može sve da dovede u red…? Može li pisanje nekada dovoditi nešto u red? Ne zna, ali neće odustati od pokušavanja.

Sve ono dovedeno u red, samo je materija, vidljiva. Prihvatanje je često odeveno šarenim kostimima iluzija, dok je misao ta koja se uvek naruga svemu vidljivom, sa svoje bezbedne distance pocepa ponekad svako verovanje dovođenja u red. Važno je pisati, mislila je, da li će to živeti vekovima ili satima nebitno je. Napisanom nije ni bitno shvatanje, bitno mu je da bude napisano, i da možda može nekako da preživi od marta do marta, da sve ostavi u nasleđe nekom novom proleću.

Činilo se najzad da se hrabrost i izbor slivaju u ljubav. Jednu možda nepravednu i nedoličnu, ali njoj razumljivu. Kada svako “ja” postane preteško, težina ličnog izbora se toliko i ne oseti. Ona je obično teška samo drugima. Drugi je osećaju, žale i prepričavaju, jer nikada neće saznati, kako znaju da umore talasi jednog grada, iako su u njemu samo neme ulice, ni da jedna mala soba može da se umori od privida mira i spokoja. Svaka sloboda u krajnjem ishodu ima dva lica. Sloboda izbora podrazumeva i pad i uznesenje istovremeno, zavisi u koje joj se lice jasnije i duže zagledamo. Koje nas njeno lice daruje sa više svetlosti. Pitanje ostaje tamo gde se na uvek istom mestu ulivaju vekovi, sekunde, sati.

4 Replies to “28. 3.”

  1. „Драги сапутници, не постоји тама.

    Постоји само разлика у градацији Светлости коју свако од нас прима

    онолико колико је може разумети и понети.“

    Mikhail Naimy, „Књига Мирдадова-Светионик и Лука“

    Поздрав Јелена!!!

  2. Захваљујем на изванредној допуни и коментару. Величанствена је, као и књига, претпостављам. Хвала још једном.
    Узвраћам поздрав!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *