Skupe reči

Posted on

“Neka tvoja reč bude skupa!” Ne mogu da se setim gde i od koga sam ovu rečenicu prvi put čula, ali sada znam od koga je vrlo često čujem, i zapravo to je ono što je jedino bitno. Koliko puta i od koga čuješ sve ono što je uistinu tebi važno. Što osećaš iskrenost i važnost u svakom naglašenom slogu, u svakoj reči, osećaš i dubinu njenog zvuka, i vidiš iskru u očima onog koji izgovara.

Retko kada sam za reči bačene vetru, ponekad i one vrede sa njihovim odjecima, ali samo onda kada ih izgovaraš sam pred sobom, svestan da si im sam jedina publika, jedini kritičar i onaj ko će ih na kraju pomilovati ili osuditi. O njima neću sada.

Zašto govorimo istinu, i šta nas na nju obavezuje? Da li je ona uvek potrebna i nama i onima kojima je upućena. Istina i iskrenost. Te dve reči na kojima se najviše insistira i od kojih se u isto vreme možda i pomalo strahuje, dobro, više im se možda opire, nego što se od njih strahuje. Kome je u suštini i zašto potrebna naša istina…? Možda je ona veoma često samo naša. Čak i onda kada nije samo naša, ona ne mora biti ni tuđa. Ničija. Da lebdi u prostoru i sačeka nekog ko će je prisvojiti. Ko će je prepoznati kao svoju i povesti je sa sobom. Koliko je reči potrošeno uzalud jer se nama možda učinilo da je nekom bilo potrebno iskreno mišljenje ili neka tamo ničija istina? Ne želim da ovim podržim laž i licemerje nikako, već samo da stanem u odbranu reči, satkanih od svega čistog, od emocija, želje i namere. Neću reći one prave, ne zato što bi bilo kliše, već zato što i prave, često mogu biti pogrešne, i imaju svoje šarenolike puteve na kojima je snalaženje otežano. One reči koje su govor duše, one o kojima se ne razmišlja već se izgovore, a njihova melodija u vama odzvanja i u trenutku i kasnije u vremenu, u istoj boji i zvuku, kao nova probuđena nada da u čovečanstvu ima čoveka i ima ljudi. I to su te skupe reči zapravo, one najdragocenije, koje ne treba da čuje svako. Koje ne zaslužuje svako da čuje. U tome je njihova cena. To je zapravo svileni veo skinut sa tajne skupih reči. Neka tvoja reč bude skupa, neka je ne čuje svako, jer je i ne zaslužuje svako. I nikako nema veze sa nadmenošću i nadmenima. Jednostavno taj neki unutrašnji glas neka odredi cenu vaše reči. On će vam reći koliko je vredna i da li treba da bude oblikovana bojom i zvukom. Tek vam tada ona o istini i iskrenosti može reći mnogo, i to opet samo vama. Za njeno shvatanje i razumevanje sa druge strane, opet niste odgovorni. Prepustite svakom svoje.

Milan Kundera je u svojim “Smešnim ljubavima” na krajnje simpatičan i bezazlen, a jasan i precizan način objasnio vrednost nas i naše istine, zapravo odnosa prema našoj istini. Najpre se zapitao, takođe zbog čega govorimo istinu, i šta nas na nju obavezuje. Dalje je nastavio, na sledeći način, da zamislimo da sretnemo ludaka koji tvrdi da je riba i da smo svi ribe. I postavio nam sasvim logično pitanje, da li ćemo se svađati sa njim i dokazivati mu da smo mi u pravu, a ne on. Da li bismo pokušavali da mu istinu nametnemo uprkos činjenici da je on ne može shvatiti i prihvatiti. Da li bismo čak bili spremni da idemo dotle da se svlačimo i pokazujemo da nemamo peraja. Ako bismo pak, to sve i uradili svet bi onda posmatrao razgovor dva ludaka. Ukoliko bismo u takvom momentu nastupili u odbranu istine, one prave koja se i ne dokazuje, u takvim okolnostima i mi bismo postali kao i on. Nekome sa strane bi bilo teško da razluči ko od te dvojice ima problem sa percepcijom stvarnosti.

I na kraju, uglavnom svako ima svoju istinu i svoju stranu, i kada se razgovor odvija između dve psihički potpuno zdrave osobe. Nekada tu istinu oblikuje iskustvo, nekada čak i laž, možda i strah, i zaista je onda u velikom broju slučajeva gubljenje vremena i bacanje reči vetru, svaki pokušaj razuveravanja i “otvaranja očiju” nekome sopstvenim istinama, jer u sudaru dva sveta svako od njih ima svoje sopstvene uzroke, posledice, rešenja i razrešenja, i ponekad bi naše reči, istine i iskrenosti izazivale nove potrese i uzdrmale nešto što je nesigurno građeno, tako i opstaje, a mi uprkos svemu tome, ne možemo ništa promeniti. Ako naša reč ne može da promeni ili popravi treba da ostane nama. Do sledeće spoznaje da je njena cena vredna. Do tada, neka bude skupa.

2 Replies to “Skupe reči”

  1. Ako naša reč ne može da promeni ili popravi treba da ostane nama.

    Sve češće se uveravam da je ovo zaista mudar savet.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *