Crno- beli svet i sve njegove (šarene) laže

Posted on

Crna i bela su samo dve boje. Dve boje koje se mogu razlikovati samo na papiru, ne i u životu. Život uvek ismeje i negira ovu podelu prema svojim pravilima. Aristotel nas je sve dobro prevario. Negde gde je siva neprimetno ustupila mesto modrobeloj sunčevi zraci su hvatali ustajale nade, tuge i sreće, priče o jakima i slabima, onima koji su potrebni nekome, i kojima smo potrebni baš mi. Tamo negde gde su se beli tragovi uvek iznova habali i ljuštili sa tamncrnih i oronulih iluzija, a one stideći se sebe kao takve sklanjale od svetlosti i neba stidljivo priželjkivali neke nove obećane boje.

Taj mnogo puta tamnosivi put izgledao je nekad zagasitosivo, nekad maglovito belo, nekad.. Nekad su i nijanse i boje bile nebitne, kao i istrajavanje..
Negde duboko u svim našim verovanjima ponekad se čista bela poput krede istruni i na strahove i želje na hrabrost i ustrašivost.. a sreća nas zavara da je ona stvar naše odluke. Ona svojim igranjem od nas pravi daltoniste, kojima se lako gube iz vida i crnu i belu neretko i ceo spektar njihovih nijansi.

Tamo gde se siva ustuknula pred modrobelom napisani su svi romani o kojima se nije moglo pričati. Kad god se o nečemu ne može pričati pišu se romani, jer se veruje da će oni znati bolje nego sve one reči nikad neizrečene. Nekada kada se sve učini hladno kao duga ruska zima, reč na papiru je obećanje i molitva da jednog dana jedino oružje bude ljubav i strast, a ipak klica svega što propada i iznova se rađa je upravo u njima. To su oni beli tragovi koji se iznova habaju sa tamnocrnih i oronulih iluzija. Ne znam da li je Aristotel mogao znati da je u slabostima moć, ali i da slabosti nekada i oduzimaju istu, da se most provalije nekad izgrađuje nekad rečima, nekad ćutanjem, da i ispunena i neispunjena obećanja mogu da razočaraju, da je velika čast i zadovoljstvo nekad pogažena i sopstvena reč, da je neostvarene želje nekada najbolje odsanjati i ostaviti ih na tome, a ostvariti život i pronaći zadovoljstvo i sreću ni blizu onome što si nazivao željom ili srećom. Da daljina i te kako ima veze, sa bliskošću, a da ono što ti je blizu može biti miljama daleko. Da je nekad najlakše utopiti u sopstvenoj saosećajnosti i brizi o svemu, svakome, uvek i svuda. Naročito onda kada ne postoji svrha plivanja i nošenja pojasa za spasavanje, ali je ti ipak vidiš ne i drugi.  Da li je sve ovo mogao znati ne znam.. ali ono što znam je da sreća trenutak i ima rok trajanja, i da uvek povuče na onu nedostižnu stranu. A ta nedostižna strana je uvek dobro skrivena od nas, ni mi čak nismo sigurni da postoji ali nam je lakše kada samo zamišljamo da negde tamo postoji. Jednu veliku enciklopediju boja nije moguće svesti na samo crnu i belu. Kako u crnoj i beloj ostaviti neki grad u kome ima manje ljubavi nego u jednom romanu. Ako takav grad i postoji onda on i zaslužuje samo crnu i belu. Ramovi i okviri drugih boja mu uopšte ne bi pristajali. Ramovi magle i sivila će uvek biti spremni za svaku našu sliku, što ne znači da se treba miriti sa tim, samo im moramo ograničiti vreme koje provedu praveći svoje okvire oko nas. Ali i magla i sivilo imaju svoje nijanse. Neke su satkane od očaja i beznađa, a neke od nade i kristalno jasne i čvrste  vere. A nama su sve one potrebne. Još jedna enciklopedija na polici nikada nije višak. Boje i njihove enciklopedije, jer nikada samo dve ne mogu biti dovoljne.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *