Vreme

Posted on

Protičem i gušim u proticanju.
Nekad nagazim na želju, spotaknem se na strah,
previdim sreću,
precenim tugu.

Ali uglavnom obmanjujem kako postojim,
i kako me ima dovoljno.
Poveruju,
ne znam kako
ali uvek iznova poveruju.

A ja samo prođem, njihovim okrnjenim prostorom,
na stolu im poslužim zgrčenu samoću.

Teško me podnose,
al mi ipak uvek veruju. Nekom čudnovatom,
nesalomivom verom.

Kad se okrenem za njihovim okrunjenim željama,
nadama, mrežama strahova i nadanja, sažalim se ipak.
Ja njihovo trošim nemilice i uzimam sve,
a oni na mene samo reči.

Pitam se tako često da li mi njihove reči
obezbeđuju ili obezvređuju trajanje?
Granica sam im između propadljivog i večnog,
eto toliko znam.

Nekad i ne razumem njihov nemušti jezik samoće,
poverujem, da sam im kao večnost osveštana tišinom,
ili da sam im svetlost pod čijim se snopovima mole i
traže, osveštane, umivene, nade..

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *