Leptir čije srce je pobedilo

Posted on

Dečiji svet je često obojen nekim, nama odraslima nevidljivim bojama. Često smo daltonisti u njihovom svetu boja i sadržaja. Njihove boje i sadržaji malo teže dopiru do nas ali ni to nije nemoguće ukoliko samo malo bolje otvorimo svoje srce. Dakle na momenat zaboravimo da smo odrasli, obrazovani i da imamo više životnog iskustva, već samo da otvorimo sopstveno srce kada se u paru nevinih i pomalo uplašenih očiju pojavi svaki nagoveštaj straha i nedoumice.

“Veliki žuti leptir” Vide Ognjenović je priča o deci za odrasle. Mogu je čitati i deca, ali odrasli bi tek morali. Priča koja treba da oživi plemenitost i empatiju, da probudi svaku emociju  zajedništva i ne dopusti da se nikad više ne uspava verovanje u kolektivnu odgovornost i zajedništvo kada je u pitanju prihvatanje svih onih drugih koji se na neki način razlikuju od nas. A to razlikovanje nije bilo njihov lični svesni izbor, već prst sudbine.

Ferika je uistinu poseban i po svemu drugačiji od ostale dece. Za razliku od drugih njegove duge i tanke ruke nikada nikog nisu poželele da povrede. Samo su želele da grle majku i leptire. Njegove lopataste i povelike uši slušale su svaku majčinu reč i pokoju neumesnu šalu svojih školskih drugara na račun svog fizičkog izgleda i govora. Njegova glava “kao neki rascvetali trnjak, zarasla u neprohodni riđi čečar od kose..” nikada nije razvila mržnju i osudu prema bilo kome. U njoj su se gnezdili strahovi i sumnje, boli zbog nepravde, koji su samo njega samog povređivali i plašili do beskraja. Njegov hod koji je izazivao smeh kod njegovih vršnjaka nosio ga je daleko, daleko od drugih ljudi, od druge dece, razgovarao je često sam sa sobom, a u prolazu pozdravljao vetar i osvrtao se sa posebnom radošću još samo za leptirima. Zastajao bi pored dece tek ponekad kada bi se zagledao u njihovu veselu i bezbrižnu igru, ali brzo bi bežao i sklanjao se od njih kada bi ga ona primetila u svojoj blizini.

Njegovo odrastanje samo uz majku naučilo ga je da  ima poverenje samo u nju i u svim ostalima bi samo video opasnost. I u defektologu i logopedu koji su bili motivisani da mu pomognu video je ljude koji žele da on radi ili oponaša nešto što on ne želi. A on je želeo samo jedno. Da živi kao leptir. Njihova briga i požrtvovanost nikako nije urodila plodom, jer bi se u njemu uvek rađao onaj dečački bunt i neprihvatanje svega onoga što mu je od njihove strane nametnuto. Crtanje i pisanje mu je išlo teško.. na njegovim crtežima su se samo mogli videti majka i leptiri.. Na crtežima majke na mestu gde je trebalo da bude njeno srce uvek je stajao po neki leptir. Što se pisanja tiče nije teško pogoditi koje dve reči je prvo naučio da piše bez ijedne greške. Kao i svaka majka i ona je želela svom detetu samo da bude srećno. Znala je sve njegove strahove i da oni nestaju samo kada ona svu svoju pažnju usmeri na njega i onda kada je među šarenim slikovnicama sa leptirima u svim bojama. Onog dana kada je njegovo školovanje zauvek završeno bilo je posebno traumatično i za Feriku kao i za njegovu majku Rozaliju. Toga dana je dotrčao u suzama iz škole, preplašen, želeći da pobegne zauvek od ljudi i njihove surovosti..  Majčino srce je pretrnulo kada je videla da se popeo na tavan i da je tamo dugo jecao i plakao, jer je znala koliko se plašio i tavana i mraka. Nije smela ni da pomisli koliko se nešto mnogo strašnije desilo i da je to potopilo u vodu strah od mraka. Majci je malo duže bilo potrebno da shvati šta joj dečak govori, jer ga je u suštini jedino ona i razumela, a sada kroz suze i jecaje je sve bilo duplo teže. Dok se nije smirio i objasnio šta ga je toliko uplašilo, sve što je uspeo da izgovori bilo je “boli, boli..” majka je brzo shvatila šta se desilo više posmatrajući njega i njegove ruke nego sušajući njegove reči..Nijedna laž ovoga puta nije prošla, iako se majka svojski trudila da ga prevari da su sve to slike i da oni nisu pravi leptiri.. Da su sve to samo slikovnice samo malo drugačije. Taj insektarijum je Feriki slomio srce gore nego svaka gruba reč, podsmeh, i osuda. Njegovo saživljavanje sa leptirima je bilo snažnije i od majčinog zagrljaja, a probodeni iglom leptir, bila je i igla u njegovom malenom dečijem srcu. Njegova dečija logika nikako nije prihvatala nauku koja tako može bez savesti probadati iglom leptirovo srce. Od tada se sve više sklanja od ljudi i sve što je u vezi sa njima još ga više plaši. “Njegovom oku ne može da izmakne ništa što je leptirastog oblika. Podjednako se raduje šari na tepihu, raskriljenim vratima ormara, slici na kakvoj reklami, mašnici u nečijoj kosi ili rasklopljenoj knjizi sa olovkom u sredini. Čim osmotri tako nešto upre prstom i sa osmehom kaže: lepke (leptir). U ljudskom liku, naprotiv, ne zapaža ništa. Ukoliko nema razloga za strah, pored ljudi prolazi potpuno ravnodušno.”

U tom svetu od najtananijih dečijih osećanja i svih njihovih potreba odrasli nekad zalutaju, nekad zaluta i nauka, i to moramo priznati.. Kakva je to nauka čija spoznaja natopi dečije obraze suzama. Pomuti onaj svet nevinosti i okrene ga i liši ga svakog osmeha i radosti u sekundi.  Taj svet građen neveštim dlanovima i još neveštijim mislima i verovanjima, odnese neki vetar logike i zakona nauke. Ali srce je nepobedivo, i njegovi putevi uvek pronađu i svoj zakon i smisao. A protiv njega nijedan zakon do sada nije bio uspešan.

Priča “Veliki žuti lepir”, Vide Ognjenović se nalazi u zbirci priča “Kraljica Lir i njena deca” koju je priredila Ljubica Arsić

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *