San o sreći, san je samo..

Posted on

“Ti izgledaš srećno i to je tužno. Sreća je ogrtač crvene boje kome je postava iskidana, kad hoćemo njome da se ogrnemo sve raznese vetar i mi ostanemo zapleteni u te hladne rite za koje smo mislili da su tako tople.” G. Flober

Ta četiri zida koja su nevoljno prihvatala četiri oka na sebe zaista su izgledala oronulo i potonulo poput onog iz Andrićevog “Bifea Titanik”, baš nekako poput nekog prekookeanskog broda čiji su delovi odavno potonuli u sablasnost i mrak, ali i dalje postojali kao oblik i prostor u kome su se tražili odgovori i neki davno zaboravljeni svetovi koji su se otimali oblacima dima i mamurucima, bežali su nekad sa usana nekad iz ponekog uzdaha. Kako su se praznile čaše, a i smisao provedenog vremena tu, razgovor se privodio kraju uz postojanje sreće i njenog kratkog trajanja u ovozemaljskom životu.

“Biti srećan celog života, to nijedan čovek ne bi mogao da podnese.” Eto vidiš, ja prosto ne znam kako i da li bih mogao da se nadovežem na ovu genijalnu vanvremensku Molijerovu misao.

“Slažem se i zaista… teško je podnositi konstantu i konstantnost, kakva god ona bila, pa makar to bila i sreća. Biti samo to “nešto” štagod to bilo, celoga života u najmanju ruku ozbiljno je prokletstvo. Nekad je sva naša sreća u težnji da uhvatimo neuhvatljivo. Da nam ono uvek za po malo izmakne između dlanova. Nešto što izmiče i ostavlja promaju između dlanova kao i između komora i pretkomora srca, san je, kao san o nedosanjanoj lepoti, koja se uvek čeka. I nikad se ne sazna da li je vredna čekanja.”

“Eto ja ne znam da se nadovežem na Molijera, a tebi baš noćas krenulo za rukom…I misliš li da je čekanje bez smisla vredno čekanja.?”

“To ne znam, kažem ti desi se i da nikad ne saznaš, zato što je sreća trenutak ukraden između  spuštene glave i podignute cigarete. Podignute i spuštene ruke pri oproštaju, pa ponovnom susretu. To je sasvim sam siguran, ukraden trenutak. Sreća se nekad ne nalazi, ona se krade. Sve što tada možeš je da daš sve od sebe da je doživiš najdublje što možeš. Uzalud se nekad traži ili ti dopusti svoj trenutak slabosti ili ne.”

“Zašto je onda ljudi stalno traže, šta nije u redu sa ljudima koji stalno traže sreću i žele uvek i po svaku cenu da budu srećni..? Zar to nije đavolski naporno i sumanuto..? Šta sa njima nije u redu.. da li je to uvek baš tako ili samo dobro glume..”

“Vidiš.. ja to ne mogu znati.. Mogu samo nagađati, možda da, a možda i ne.. Ono od čega mi sami polazimo ne može uvek biti merodavno za druge.. Zapravo retko kad može. To znaju samo oni. Samo oni to znaju. Njihova je pozornica i njihove uloge, a publika uvek posmatrač koji po svom srcu odlučuje. Postoje oni koji je u u svakom trenutku vide i traže, čak i tamo gde je nema, dok postoje i oni koji je ne prepoznaju, čak je i odgurnu od sebe, jer nisu spremni da prihvate njene kratkotrajne ponude, jer onda ne bi mogli dalje da nastave bez nje. Smatraju je prokletom jer je kratkog daha i odriču je se unapred braneći se uzaludnošću i beznađem.”

“Ti konstantni “tragači sreće” i pronalaženjem u svemu i svačemu su uistinu mnogo čudni… Mm..ne bih da budem grublji.. razumeš me sigurno.. Oni nekako veruju svima i baš u sve.. Svakome pružaju ruku, veruju čak i strancu.. veruju da im je svet pun prijatelja na svakom koraku..”

“Znaš, nije to retkost, i ako bi samo malo razmislio složilo bi ti se sve, da ne izgovorim onu malo iritantnu frazu “kazaće ti se samo”. Nije baš da oni veruju svakom i u sve. Oni veruju sebi, pre svega sebi. Onome što nose u sebi, svom biću. Sreća je nešto za čim vape, šta dozivaju i šta im fali. A ono vedro i čisto u njima veruje da je ona svuda. Kada na njihovu ispruženu ruku ona druga ostane negde u vazduhu, oni nastavljaju dalje, pružaju je nebu, moru, kamenu, strancu.. Jednostavno nije baš da veruju drugima ali veruju sebi štagod da ih sačeka na kraju. A kada dovoljno veruješ sebi lakše ćeš nekad shvatati druge, manje ćeš se razočaravati,  sa sve manje ushićenja ćeš gledati na svet oko sebe, a više na svet koji si sam za sebe stvarao. A tada zapravo  postaje nebitno kome se više veruje nekom bliskom ili strancu..”

“Aha, aha, ma jasno je to meni, iako sve  baš i nema logiku i nije za svakoga. Mislim ne može svako do tih visina i tih saznanja..”

“I ne treba da bude za svakog niti svima da bude jasno. Ono što je svima jasno i dorečeno  retko je kada bilo od velike koristi čoveku i čovečanstvu. Sada verovatno očekuješ neki zaključak, neku poentu svega ovoga. Nema smisla uvek tražiti zaključke i poente. jer nemaš kuda sa njima. Oni mogu samo povesti tebe nikako ti njih. Njihovi putevi su beskonačni. I ne iskušavaju se lako…. Trebalo bi da krenemo ni dovitljivost ni snaga nam više nisu na zavidnom nivou..”

Sivilo svitanja je po ko zna koji put bilo dobro u prekidanju tišine i galame, prividnom svežinom pomutilo oblake dima dok je bledunjavom svetlošću naseljavala unutršnjost svega onoga što je svoju snagu  i svoje disanje radije delilo sa  tamom i nedorečenošću.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *