Bezdno

Posted on

“Jesam li ti ikada pričao koliko može da bude strašno onda kada više ne budeš mogao da osetiš strah.. kada se nešto prelomi. nešto što se dugo gasilo i onda nekako..” Isprekidanu rečenicu na kojoj je na kraju trebalo da stoji znak pitanja prekinuo je njegov pogled uperen u dva krupna braon oka u kojima je video mešavinu zbunjenosti i blagog čuđenja, i to je bio i momenat kada je i sam shvatio da će teško izbrisati sve što je u tim očima video, i pitao se u isto vreme kako i da li uopšte i treba završavati ovakvu rečenicu..

“Ne znam, mada znam da si jednom spomenuo samo da je strah povlastica srećnih..” Iskoristio je tajac koji je na tren nastao kidajući niti tišine nečim što je odavno čuo, a sada i sebe začudio odakle je iz sećanja isplovilo u baš tom trenutku.

Teški su ti momenti prećutnih pogleda, kada ti istine i otkrovenja saseku zablude u sekundi, i pogledom odobravaš ono što čuješ od onoga ko ti priča, ali rečima ne znaš kako i šta da uradiš, jer je taj momenat, baš taj kada spoznaješ i sebe i svoj usud, u onim rečima i mislima koje si nesvesno odbijao od sebe. Pa dok tako prikupiš svaki deo sebe, pomisliš da je i ta tuđa tišina nastala jer je naslutila šta je sve probudila u tebi, pa nastane muk, i onda obe strane pribegavaju triku, ko će pre smisliti neku besmislicu kojom će prekriti tragove i dubine ponora u dušama do kojih se stiglo..

“Nego, ne, ne stiže čovek ništa što bi želeo od obaveza, a i teško se živi, brzo, udaljili smo se jedni od drugih..” Kada ubijaš vreme vaskrsava strah i očaj, a mudrost i znanje počinju da zevaju i sklapaju oči. I ne uplaše se, čak ni to, iako znaju da je ubijeno vreme podmukli igrač, niskih udaraca i da nikad ne zna za promašaj… Nije nekad namera da se skida dimna zavesa iznad ponora i ambisa, ali nekad se to jednostavno desi.. Onako nekontrolisano. U sekundi, kada se uvreiš koliko snažno onemogu da odjekuju. Najbolnije su onda kada u njoj razotkriješ svoju zabludu i kada u njoj zapravo upoznaš osobu.. za koju si već mislio da je poznaješ..

“Nego, zašto si maločas pomenuo kako je strašno onda kada iše ne osećaš strah.. Mislim, mogu da pretpostavim, kako i zbog čega, ali sam i hteo da čujem šta si imao ti na umu..”

“Da, da, zapravo, to sam hteo.. dobro si me napomenuo, zaboravio sam potpuno..” Jedna laž, ništa zaboravljeno nije što se skriva u isprekidanoj i neizrečenoj do kraja rečenici.. Ono što rečenicu pocepa na delove, reči, slogove.. Zbuni i interpunkciju.. ne prepušta se zaboravu nikada. Zaborav može da se ponada samo u slučaju kada se ona pravilno složi u svojoj strukturi i obliku.

Čovečnost kod sebe pokazuješ i tako kada predosetiš nadolazeću oluju u tuđoj duši i ne dozvoliš joj da se prospe, ogoli i možda postidi. Kada ti se oboreni pogled i nevešto izrečeni slogovi protegnu do svakog nerva, veštost i brzina je sve što ti ostane na tvojoj strani.. Da uz pomoć njih, nekom novom laži sprečiš bujicu gorčine i čemera, nedorečenosti, koja će otvoriti novi bezdan u kome se niko više od sagovornika ne može snaći.. A biće kasno da se tada napusti.

Pogled mu je jurnuo ka bravi i vratima, a ruka mahinalno krenula ka satu, dok je drugom rukom uzeo telefon, poskočio sa stolice i krenuo, onako kao kad se beži sa mesta zločina.. Da se što pre skine i opere košulja prebriše oružje, da se otisci prstiju ne otkriju.. Samo što je ovde košulja čista, oružja nema, ako se ne računaju jezik i misli.. Ali se opet ne može sprečiti osećaj krivice i griže savesti..

“Eto, proleti vreme, moram da krenem, znaš da ne vole kad kasnim i smišljam opravdanja.. kada sve zavisi od tebe.. jebiga ne možeš .. mislim znaš…” Izvukao je nevešto svoje telo iz prostorije, ne sačekavši ni otpozdrav ni reakciju, ali je njegov duh tamo još uvek lutao i domaštane odgovore slagao u senke svojih sećanja. 

 

 

 

4 Replies to “Bezdno”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *