“Sve će doći na svoje..”

Posted on

Ima nešto otužno u “sve će doći na svoje” .. Odakle nama uopšte ideja da “sve” zna šta mu je “svoje” i da tamo želi da dođe.  U našim pretpostavkama se uspavao besmisao koji izgleda i ne želi da se budi. Poželimo eto tako da “sve” krene ka tom nekom “svom”, a pritom se i ne zapitamo da nije ono već tamo.. I da nema svrhe želeti mu da bilo kuda ide. Ne želimo ni da čujemo ni da vidimo gde je to naše “sve”. Da li su ga možda zbunile naše reči i naša dela, kojima je sklad bio potpuna nepoznanica. Da li se umorilo to naše “sve” pa mu se i ne ide na “svoje”, jer se više ne bi osećalo kao da pripada tamo..

Svuda bi se ono nalazilo bez svoje volje.. Pešačilo.. Umaralo.. Tumaralo .. Uzalud. Tako samo bez cilja.. Jer cilj smo mu zadali mi.. Mi koji ga ni sami ne znamo, a očekujemo od njega da zna.. Da je to naše “sve” sveznajuće i da će tako ono samo sve znati. Kada se mi nađemo u nevolji iz koje ne možemo, da je najbitnije da poželimo da samo “sve dođe na svoje” da ga nateramo još i da ono potrči, da bude brzo, i da se nigde ne sapliće.. Sebično. A nevolje same, koje dolaze ili iz oskudice ili iz izobilja, stalno su gladne.. Njihova je glad večna. Izobilje im rasprostre filozofije i ideje, a oskudica osudi na brzinu i ishitrenost. I tu možda “sve” želi da se preda, ne želi rat za besmisao, borba je ispravna i vredna samo ukoliko nema besmisao kao ishod. A to naše “sve” možda takođe želi da se menja i odvaja od nas. Sebični smo, zaista. Nas samo zanima da ono dođe “svom” onda kada nama to odgovara i kako nama odgovara. A ono možda želi slobodu baš kao i mi, ne ide mu se, ne putuje, ne korača i ne leti, onako kako mi naredimo. Samo što je i njegova i naša sloboda zapravo sinonim za stradanje.. Kažu često za pticu koja je  dugo provodila vreme u kavezu, da je bolest letenje. Ali nju ni nebeska prostranstva ni plavi svodovi neće zaštititi od pada. Jedan kavez zamenila je drugim. Šarenijim i lepšim. Izazovnijim i bolje prerušenim. Prostranstvo i sloboda  ipak imaju najlzavodljivije maske. Toliko što se izbora tiče. A pad je zapravo jedino što ne možemo birati On će uvek izabrati nas. Uvek će nas strpljivo čekati, ma koliko dobro mu izmicali i zavaravali trag. Strpljiv je jer zna da smo njegovi.. Jedino što možemo odabrati je način padanja. Kobno bude svako zanemarivanje Njutnovog zakona gravitacije.

Ali je ovde reč o našem “sve” i  o našoj podvali sebi o njegovoj potrebi za pustolovinama.. Čovek i ptica mu čak i ovde kradu vreme i prostor. Njihova je potreba da u svemu budu umešani. Bili oni izvršioci ili samo metafore. Njihovo je prisustvo neophodno. A “sve” je uvek na svom. Samo je nemogućnost čoveka da to uvidi stalno prisutna. Jer misli da je lakše “svemu” pokazati i poželeti put ka “svom” nego obratiti pažnju da je  ono u svakom trenutku tamo gde i treba da bude. Opiranje istinama je naizgled uvek bolja opcija.. Istina je uvek ravnodušna prema svetu, dok svet retko kad prema njoj. Može “sve” da se kreće i pokreće.. ali gde god da stigne, uglavnom će uvek biti daleko od “svog”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *