Da li sećanje ili zaborav stoji na kapijama koje čuvaju čoveka? Kuća sećanja i zaborava- Filip David

Posted on

Dokle i odakle sežu granice zla i svireposti u čoveku? Da li je čovek svestan kada nosi i nanosi zlo sebi i drugima..? Nekada to nije jednostavno saznati.. Traganje i saznanje donose nemir i nespokoj, a krajnji rezultat nova razočaranja i nedoumice.

„Kuća sećanja i zaborava“ Filipa Davida predstavlja skup svedočanstava o svireposti čoveka, o iskonskom i neobjašnjivom zlu, o užasima Holokausta i njegovim potresnim i dalekosežnim posledicama.
Jedan od glavnih junaka Albert Vajs ne može da živi sa bolnim sećanjima, a ne može ni da zaboravi..

Zaborav bi značio odricanje i propadanje svega onoga što je postojalo.. Odricanje od sebe.. gubitak identiteta, a opet sećanje je toliko bolno da ga progone i snovi i java. Često se pitao odakle toliko zlo dolazi i može li se predvideti? Sprečiti? Zaustaviti? Ili  pred tim vihorom samo zaćutati, prepustiti mu se, jer drugo ništa ne možeš.. On nije mogao.. On kome je rat odneo porodicu, roditelje i brata, nije znao. Sve što mu je ostalo su očeve reči da kada pomisli da je sve izgubljeno samo zatvori oči i da će tamo otkriti jedan novi svet u kome će biti bezbedan. Da je to put do izbavljenja i da ga tamo nikakvi zlodusi ni sećanja ne mogu pronaći i nauditi mu. Sve što mu je ostalo sada od oca bila je ta mala lekcija o kontroli uma.. Zavaravanjem uma do spasenja i trenutka zaborava.

Sve ljudske sudbine koje su ispreplitane u romanu i traže odgovor na pitanje zašto, pokušavaju da nastave svoje živote sa svojim ranama i mrakom, zujanjem u ušima, iščekivanjem, strahom koji je ukorenjen u njihovim dušama. Jednom preživljena svirepost i strah nikada ne iščezava iz ljudske duše. To je usud koji junake ove priče prati u stopu i ne odvaja se nikako od njih. Svi se oni pitaju, kako je moguće posle svega što su videli i osetili na svojoj koži verovati, u ljude, Boga.. Ima li to uopšte ikakvog smisla? Čovek počini zlo, Bog ćuti..Kada svakom objašnjenju izmakne smisao, na koju stranu se okrenuti..? Vreme postaje samo jedna beskrajna crna traka koja niti daje odgovore na pitanja niti uči kako dalje živeti.. Zapravo najteže je bilo junacima pronaći smisao svega što se događalo. Filip David se ovde osvrće na jedan od stavova ruskog filozofa Nikolaja Berđajeva, da čovek može da podnosi patnje ali mu je teško da podnosi besmislenost patnji. A to je upravo ono što muči likove romana. Oni ne uspevaju pronaći smisao svojih patnji. Nemaju kome više da veruju, Bog je ostao nem nad njihovom kolektivnom tragedijom. Na jednom mestu u romanu stoji ispovest Jevrejke kojoj na Bogojavljenje oduzimaju ćerku, a nju odvode u logor. A bol je razarajuća, a opet ako ne bi postojala, ona bi nosila gorčinu jednog novog gubitka, gubitka sebe i nestanak i poricanje svega što je izgubljeno. Svaka žrtva zaslužuje život u sećanju jer se stradanje nevinih ne bi smelo zaboraviti. A u pamćenju se takođe nalazi razarajuća moć. Da je to tako najbolje zna Albert Vajs. To njegovo pamćenje preti jer ga ispunjava celog i preti da mu oduzme razum i moć rasuđivanja. A jedino u sećanju i bolu žive i roditelji i mali brat Elijah. Ne sme im oduzeti taj jedini život za koji je on siguran da postoji. Život u fragmentima njegovog sećanja.

Suprotstavljanje zlu kroz sećanje ili zaborav.. ostala je dilema i znak pitanja u „Kući sećanja i zaborava“, zlo definisano kao vrsta ludila i opsesivna potreba za destrukcijom, snažna devijacija koja ruši i uništava sve čega se dotakne. A borba sa njim i njegovim posledicama mučna i iscrpljujuća i na momente izgleda kao da se nikada neće završiti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *