Profajler- to je duša

Posted on

Ljudska duša kao merna jedinica za sreću, tugu, radost, bol. Nekada velika, nekada zarobljena u prostranstvu, a nekada oslobođena u jedinoj reči. Ume da zadrhti, ume da bude nemirna, da luta, a zna često i da prepukne. Na delove. Iako njene delove nikada nećemo videti golim okom, osetićemo ih ili naslutiti rasute jer svaki njen deo teži da opet bude celina. Makar lepljena, kalemljena..Makar svi za to znali..

Ako se u međuvremenu i sami sretnemo sa delovima tuđe ili pak svoje duše, može nam se nekad učiniti da delovi glume celinu. Da vešto skrivaju naprsline ili prasak. Ako nas i obmane slučajno sebe neće. Što se više krije, to će razotkrivanje biti bolnije.

 Nas jer nismo na vreme razotkrili njenu glumu. Nju jer će napokon saznati da su ćutanje i vreme lažno obećavali da će jednom sve proći..

Roman “Profajler” Tamare Kučan je roman u kome su sakrivene stravične tajne i sudbine koje su godinama živele laž. Sve je spakovano u formu genijalnog krimi romana u kome se razotkriva postepeno svet i ljudi straha, jeze, haosa, eksplozija, pravde, nepravde, obrta, podrhtavanje grudi, gotovo na svakoj strani, često i u svakoj rečenici. Lavirint mračnih tajni u kome stražare obmane, laži, pretnje, ucene, nasilje, a pravda pokušava da izađe napolje, na videlo. Njena borba je teška, mračna. Njeni likovi ispunjeni strahom, neznanjem, sumnjama. Tamarini junaci hodaju krugovima pakla do svoje spoznaje i istine. Iz čajanke u paklu ovoga puta preselili su se na internet. Menjaju se samo pozornice. Bol, strah, poraz, ostaju. Za njih je prevaziđen strah od gubitka. Oni su uglavnom sve izgubili. Njihova borba do poslednjeg atoma snage i krvi nema poraz kao opciju. Čak i ako im pobeda isklizne iz ruku. Mračne tajne, strah i stradanje ljudskih duša ostaju prisutni ma gde ih smestili. Uvek su tu, nekad među nama, nekad u nama.

Naglo prekinuto detinjstvo, oteto, istrgnuto iz ruku, oduvek je bilo najoštriji nož života, i srećni su svi oni koje je njegovo sečivo promašilo. Ali.. nisu svi imali tu sreću. Eto, nekada se sreća i spokoj krije u promašajima više nego u onome što smo pogodili.

“Svaka prošlost je jednom bila budućnost.”

Marina Aksentijević. Devojka čije je detinjstvo istrgnuto dva puta. Dve tragedije za koje je bio dovoljan momenat. Za koje nije kriva, koje nije mogla da spreči. Ostala je posle njih sama sa svojim bolima. Sa svojim strahovima. I sa strepnjom i strahom da će se uvek iznova ponavljati. Njen život je do tih momenata bio njen san. Tiha i bezbrižna svakodnevica uz roditelje. Kolači, igra u parku. Doručak i jutra uz priču o Japanu, zemlji snova njene majke i japanski crtani film  “Noćni voz do zvezda”.. Ko bi pomislio da će jedan majčin odlazak u prodavnicu i jedno matursko veče masakrirati bezbrižnost i spokoj, iseckati ih na komade, za čije će sastavljanje biti potrebno petnaest godina..

Odrastanje uz oca ličilo je na magiju i harmoniju. U očima  drugih, i u očima njenog oca koji je davao sve od sebe da se njen život nastavi u miru i sreći, onoliko koliko je to moguće nakon gubitka majke. Uspešno je krila svoju tajnu od njega, čemu je doprinelo to što je on uvek mogao da misli da se tako oseća zbog gubitka majke, da je to normalno za njene godine i da će je to celog života pratiti, ali da on nikada neće odustati od borbe za nju. Ali ništa nakon njene maturske večeri nije bilo normalno ni dobro. Ta noć je otvorila bezdan još dublji. Prerano je shvatila koliko je čovek velika zver, prerano je otkrila kako njeni zubi rastržu.. Utrobu, život, nadu, veru.. snove.. A njen otac ništa od toga nije mogao naslutiti. Mislio je da se jedino mrštila na gorčinu kafe.. Nije znao da je prerano osetila ogromnu gorčinu života, kakvu kafa nema.. kakvu kafa nikada neće imati..

Njena borba bila je sama, zapravo gušenje borbe u početku. Odenuta u laži u izmišljene priče, kako bi i od same sebe sakrila istinu.. Strah i sramota bi stalno progovarali kada bi pomislila da sve kaže. Odabrala je tišinu i ćutanje.. samim tim i laž. Koliko god velika bila.. nikada dovoljna da u nju sama poveruje.. A verovali su svi. Tako to ide sa laganjem. Sa laganjem sebe uvek ide najteže. Svaka nova laž otvarala je stare rane i produbljivala ih. Sa istinom bi bilo još gore, tako je mislila. Ko se jednom naguta laži, misli da ga istina može otrovati. Sadašnjost je postala njena prošlost, a budućnost uvek bila u maglama apstrakcije, jer  nije verovala da će je ikada više imati.

Stvorila je lažnu sreću. Ogradu na kojoj se uvek sama spoticala. Njena tuga bi uvek bolela jače i stezala sve više kad god bi primetila da je dobro ubedila sve oko sebe da je srećna i uspešna. Psiholog. Stipendista. Zaljubljena. Amsterdam. Ljubav. Srećna veza. Tvrđava, ali od peska. A pesak je neotporan, rasipa se, uvek, iznova.. Stalno.. nekad čak ni vetar nije potreban za to.  A drugi. Oni nisu videli ništa. Verovali su da je rođena pod srećnom zvezdom. Da je obeležena i predodređena samo za uspeh, a tu potvrdu su nalazili i u njenim očima koje su bile razičite boje. A samo je ona znala da je njeno “rođenje pod srećnom zvezdom” bajka i mit. Da je tako lečila i lepila polomljene snove i nadu. Poverovala bi ponekad u istinu i slobodu. Da je njeno intimno mišljenje o uspehu skroz suprotno od svega u šta su drugi verovali. “Misle da će im uspeh doneti slobodu ali uspeh je robija.. ne služi uspeh ljude. Ljudi služe uspehu kao igla heroinu. Žrtva je tu ključna. Oni koji su spremni da se uzdignu isto onoliko koliko su spremni da poljube pod, oni koji su spremni sve da daju, svega da se odreknu, oni su idealne sluge.” Marina nije svesno izabrala svoj “uspeh”. On je vešto izabrao nju.. jer nekad  život nije ono što sami biramo, već ono što nas na prepad izabere. U trenutku u nekoliko sekundi.. Dugo nije znala da li je njeno znanje prednost ili mana. Jer je njeno znanje drugima bilo tajna, a sa tajnama se nikad ne zna. Nju su gušile, razdirale grudi i oduzimale dah. A druge su mogle da ožive, a i da ubiju.

Psihologija, Sandra, Marko, Petar, haker.. u svima je tražila delove sebe. Tragala je za zrnom nade, poverenja sigurnosti.. Tražila je i njih i sebe. Čoveku je uvek najteže da traži sebe pa traži druge. Zapravo traži delove sebe u drugima. To ne ide uvek lako. Pogotovo sa velovima tajni i obmanama. Tamo gde je očekivala opasnost pronašla je spas i sigurnost. Zapravo osećaj i instikt je nikada nisu prevarili i ostavljali. Razum je govorio, opasnost, instikt trag do sigurnosti, smiraja i pravde. I istine. Psihologija, koliko je pomagala toliko i odmagala. Poučena iskustvom samo je u laži i obmane verovala, u sve drugo teško. Kada je reka suza jednom presušila uspela je da iznova pređe prag svojih mogućnosti i izdržljivosti i poverovala je strancu. Iako se razum opirao tome srce joj je govorilo da ovoga puta ne može pogrešiti. Da su joj život više puta oduzeli. Sve i da hoće više nema šta da izgubi. Tada se odlučila na rizik, ako rizik uopšte postoji u takvoj situaciji. “Vetar može da rasplamsa vatru ali vatra nikada ne može da zapali vetar.” Iako je imala osećaj da je varana celog života, da je kriva za sve što joj se dogodila, nikada nije postala dobra u laganju i varanju. I razum i srce se opiralo tome kada god bi se svojski trudila u tome. Shvatila je da sreća ne dolazi kada se samo i uporno samo beži od nesreće. Za sreću se bori, do krvi, do poslednjeg grama razuma, svesti, nesvesti.. Makar i sopstveno telo upotrebiti kao dokaz, onda kada je to jedini način. Kada je čvrsto odlučila da neće biti dva datuma i dve godine koje su je obeležile. Da život postoji i da ima pravo na njega. I to pravo će stvoriti ili oteti. Pravda  i istina se nekad otimaju. Kada je to shvatila pretvorila se i sama u zver koju su gonili, ali sve što je želela je da krivci za njenu nesreću budu kažnjeni i da ona pronađe svoj mir..a oni koji su imali manje sreće od nje bar da počivaju u miru.. Da se stranac u tvom životu pojavi samo da bi te uverio da ti nije stranac.. Da ne morate znati njegov lik, fizionomiju lica, boju očiju ili kose, da ćete njegovu dušu prepoznati, da će vas ambisi i ponori povezati. Da će oni i ćutanjem progovoriti, i reči pretvarati u treptaje duše koje će se bez ikakvih poteškoća razumeti. Prihvatila je i to da vatromet nije samo eksplozija trauma i bolnih sećanja koje grebu površinu kože i duše. Da njegova eksplozija ne mora biti skup svega što joj je oduzeto, i čega više nema. Da kada ga ponovo pogleda poluotvorenih očiju kroz trepavice može zasjati novom svetlošću, onom koja dolazi iz duše. Prasak se ne mora ni čuti jer je on samo trenutak. A ono što bljesne i osvetli put dušama u večnosti. “Život je kaleidoskop, čak i kada je pred očima mrak..” Njegove boje će uvek pronaći izvore nove svetlosti. Čovek je uvek više od podatka. Duša jeste profajler, ali je besmrtna.

U Tamarinom svetu fikcije svakog od junaka možemo pronaći negde u realnom životu, negde tu, možda i previše blizu nas. Fikcija i stvarnost su ispreplitani, baš kao i svetlost i tama. Dve suprotne strane bez kojih je celina neostvariva. Koračaju zajedno u stopu. Nekada za korak dalji, a nekad i bliži čoveku. Ovoga puta se igra svetlosti i tame odigrala u dubokom mraku interneta. Iz tih dubina je izronila čovek zver, čovek koji je rastrzao i svojom voljom menjao sudbine drugih, ali i stranac koji je po svaku cenu želeo svoju pravdu i pravdu svake žrtve. “Čovek gladan pravde pretpeće stotinu nepravdi samo da do pravde dođe. Smeštanjem istine u zatvor, istina ne prestaje da postoji.” U večitoj borbi dobra i zla borba je često neizvesna.. Bajke nam govore da  u odmeravanju tih snaga prevagne uvek dobro. Njegova pobeda je tamo izvesna. Život ima drugačiji scenario. On se igra drugačije. Njegova pravila diktiraju sekunde, trenuci, istine i tajne. Često one imaju završnu reč i spuštaju zavese. Iza kojih ostaje gorčina i kada se pobeđuje i kada se gubi.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *