Priča je to

Posted on

Sluša ih čovek, stalno govore, kao sumanuti,  u njihovom govoru razbacuju se reči, sintagme vrte na ringišpilu besmisla uglavnom. Rečenice bi im najradije pobegle da mogu jer nije im jasno da li određuju uzrok, vreme ili način. Naslućuju samo katastrofalne posledice. Nego, to je i nebitno, kad smisao svakako nemaju. A najteže je uvek bilo ćutati, onom koji nikad nema šta da kaže. Da li im je nekada neko to rekao. Možda i jeste, ali na njega nisu obratili pažnju jer su više od svega voleli te svoje nemire koje su rasterali praznim rečima, kojima je samo vreme oblikovalo prividni smisao.

“Ne postoji nikakva zajednica ljudi.

Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.”

Roman o Londonu, Miloš Crnjanski

U tom mozaiku od života i ljudi ne pronađoše ni vredne odjeke ni tišine. Ostali su tvrđave i utvrđenja svako od njih samo za sebe. Kada su se priča i pričanje spustili sa pozornice niko se više nikada u svojoj ulozi nije snašao.. A gledaoci bi ostali zbunjeni ne znajući gde bi ni kuda iz teatra..

Na sve strane je mogao čuti glasove opsednute pozornicom i velikim globusima, čije su slike svedočile o postojanju jednog velikog sveta, sveta koji je njemu bio toliko stran i dalek. Stvarao je sliku tog globusa u glavi i čudio se kako je svet stao u jednu kuglu veličine omanje lopte, i nasmejao se tom prostranstvu, kakvo je to prostranstvo kada ga možeš smestiti u nešto veličine dečije igračke. U vazduhu se već slutila i osećala teška magla koja je tako u kasnu jesen padala na grad kada bi na njegovo zaprepašćenje sve nekako postajalo bučnije i strašnije.. Više nikog nije mogao jasno videti, ali je zato imao osećaj da je svaka njihova reč bila jasnija i izoštrenija, što ga je dovodilo do ludila. Žurio je onda sve žustrije ka svom stanu znajući da ga tamo sigurno čeka ona, šolja čaja sa medom koji ga je podsećao na detinjstvo, što je bilo dovoljno da ga preplavi osećaj spokojnosti i nekog unutrašnjeg stanja koje nagoveštava da je baš sve onako kako i treba da bude.

Ona je čekala. Čekanje i slutnja su  već odavno gospodarile njenom dušom. Mada čekanje i slutnja i ne toliko koliko predosećanje. Predosećala je njegovu tugu, a do njenog uzroka nije mogla. Nije mogla dalje od “znaš..trebalo bi verovati suncu i nebu”..ni “pričekaj evo za minut ti je topao čaj u šolji”.. Znala je dobro da direktnim pitanjem ništa ne bi postigla. Jer bi vrlo lako skliznuo sa teme i pričao joj kako je opet neki šarlatan obilazio radnju tražeći nešto što oni ne mogu da ponude, kako bi tako sebi digao cenu. Spretno i uvežbano bi to uvek radio. Samo bez saradnje očiju i usana koji mu nikada nisu bili prijatelji u tim momentima.. Razmišljala je o čemu bi mu mogla pričati da ga nekako razvedri pa makar i na momente. Dok mu priča da okrene glavu na drugu stranu, i da čuje njegov smeh, da je bar on prevari, kad već oči neće nikada.. Zadovoljstvo mu više nisu pričinjavale ni stare novine u kojima je pronalazio zadovoljstvo i potajno divljenje nekom srećnom vremenu, koje eto, samo još na starom papiru postoji. Sada su te novine služile da se na njih zimi spuste cipele sa kojih bi se topili ostaci snega, čime bi snegu bilo dopušeno da oplače ta davna vremena koja sada liče na daleku sreću. Praznine i beznađa su popunjavali odustajanjima.. Sitnim varkama i samoobmanama kao da ih nakon ovog čeka još nekoliko života.

“To je neki lovac bisera koji je sve bisere izgubio i koji nju gleda, kao iz dubine, u koju je potonuo.”

Njemu je bar bilo jasno da je sažvakao i ispljunuo svaku reč, da ona više i ne postoji. Odjeci koje čuje su uglavnom pravili drugi ljudi.. oko crkava, parkova, klupa, gde se okupljaju i golubovi koji nešto žvaću. Na momente mu se učinilo da i ljudi baš kao i golubovi samo nešto žvaću, njihova priča mu se učinila kao neprestano žvakanje vremena i prostora, da se eto prekrati to parče vremena koje im je uzalud dato. Nije imao snage ni da sanja ni da želi daljine koje su mu se vraćale kroz sećanja, na koja je sada podrugljivo gledao, jer je samo čovek koji je zbir slučajnosti između dve kontradiktornosti. Sada je bio samo tužni lovac čiji su biseri bačeni ko zna gde i pred ko zna koga. Da mu ih sada nađu i ponude opet, rekao bi “ne, bacite ih vetru, ili moru.”

Mogu se složiti, a i ne moraju, svejedno je svi teatri i sve čudnovate pozornice obmanjuju čoveka. Bace na njega svoje nemire i oluje, razbacaju suze, strahove, očaj.. Podvale mu sjaj priče i pričanja u kome bi se trebalo ogledati spasenje. Priča i pričanje treba da pomognu da se zaboravi da si u teatru očaja i na pozornici ludila i podozrenja. Njihova je uloga dakle, strašna. Oblikuje rečima najveće laži i obmane, kojima ušuškavaju i produbljuju varku. A kada nestanu zajedno sa pozornicom, ostavljaju za sobom razoren svet, svet bez zajedništva, u kome svako biva primoran da traži obalu samo za sebe. Samo, ne bude svako sposoban da prigrli samog sebe. Zagrli se priča, dok se  sama ne istrgne iz ruku. Njena čudnovata svetlost leluja dok ne iščezne..i ako se malo bolje zagledamo u nju, naročito noću, njen sjaj je okrenut prema zemlji i trepereći otkriva neku zvezdu.

10 Replies to “Priča je to”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *