Naginjanje nad tuđom prazninom uvek zahteva oprez, kao i rukovanje sa nožem čak i kad je on od ružinog drveta

Posted on

Slušaj samo.. “Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa..” Tužno ju je pogledala sa konstatovanjem da i dalje gleda samo u telefon, očekujuči željene notifikacije.. Onda bi se napravila da ništa od toga nije primetila pa bi malo glasnije ponovila “Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa…” Videla je i osećala da joj je veće interesovanje izazivalo dobovanje kiše napolju nego njen glas, glas njene majke.

A ona je na vrhuncu dosade i beznađa žalila samo što u tom momentu nije imala žvakaću gumu da uz pomoć nje napravi s vremena na vreme balon koji bi pukao uz prasak i koji bi trebalo da je opomene da prestane. Volela je svoju majku, volela je nekom uistinu čudnom vrstom ljubavi. Uvek bi joj ukazala poštovanje kada je trebalo, branila od onih čiji se prst nikad nije libio da se uperi u nju, od svakog podsmeha, i teške reči. Bilo joj je žao što njenu majku nikada nisu shvatali ozbiljno, i što su joj se podsmevali čak i njeni najbliži prijatelji jer se previše unosila u književnost. Toliko da ju je veoma teško razdvajala od stvarnosti. Čak je i u njoj teškim momentima, koji su joj  nametali osećaj krivice i čudne teskobe u grudima i sama nalazila opravdanja za te ljude, jer je njena majka ma koliko bila dobra i plemenita, nekad stvarno bila naporna jer je  preterivala sa uživljavanjem  i saživljavanjem sa književnošću i njenim likovima. Svakog dana bi slušala nove dogodovštine svog tog njenog imaginarnog društva, i više nije mogla da podnese njenu uzvišenu patnju zbog te neke koja se bacila pod voz, ove druge što je popila arsenik, tog nekog koji je završio u ludnici opet zbog neke patnje ili neuzvraćene ljubavi.

Više nije mogla da pohvata kada govori o likovima iz stvarnosti, a kada bi se dotakla njenog sveta koji je živeo na svetlo-žutim hartijama. Povremeno bi je uhvatio strah, da i ona sama ne pravi razliku između njih.  Od te njene lude ekipe joj je bilo muka. Savest bi počela da grize i peče kada je o svemu ovome davala ovako preki sud. Jer još od ranog detinjstva, tačnije i iskrenije od kada zna za sebe, njoj ništa nije falilo. Uvek je bilo sve oprano, opeglano, mirisalo je na svežinu i odavalo utisak jednog opšteg spokojstva i čistote. Njena kosa bi uvek nekako lepše zasjala kada bi po njoj prošla majčina ruka. Njeno lice bi uvek bilo vedrije i ispunjeno nadom kada su joj njene ruke brisale suze, a pogled govorio da dobro uvek nađe svoj put, ma koliko on bio dug. Činila je sve da njeno detinjstvo i devojaštvo  ne pronađu putevi praznine koju je ispunjavao nedostatak oca. Ponekad bi kada je već odrasla dovoljno i shvatila sve, želela da pita za njega i šta se desilo sa njim, ali joj je bilo jasno da bi tako na lice njene majke naselila tugu i zbunjenost kao i nepripremljene laži kojima bi pokušala sve da učini lepšim i boljim nego što je bilo.

Kasnije je i u susretima sa drugim ljudima naučila da ako neko nije želeo da bude deo njenog života, nikada ne treba ni da budi interesovanje za njega i da razmišlja o njemu na bilo koji način. Pa je takav stav jačala i prema predstavi o njemu-ocu. Kako je odrastala i shvatala sve više majčinu ljubav i žrtvu, sve manje je razmišljala o figuri oca. Njena ljubav joj je bila dovoljna i želela je da bude ponosna na svoju ćerku, i sebi obećavala da će se truditi da uvek bude na visini sebi zadate uloge. Shvatila je u jednom trenutku da jedino što čovek može da bira u životu je to da li će gledati ili žmuriti na to šta se dešava sa njim.. Tako se i trgnula na trenutak i bilo joj je iskreno žao za ono što je pomislila sa žvakaćom gumom, i zahvalila se Bogu što je ipak nije imala u ustima.

A njena majka je do tada već stigla i do nekog zapleta oko nekih divljih jesenjih šljiva  i nekih pomahnitalih pasa koji su te šljive jeli ako je ona to dobro razumela, čopor pasa je vadio te neke šljive iz  blata u nekom kanalu. Ona je najiskrenije poželela samo da izađe iz sobe da proluftira mozak i od šljiva i blata i kiše, ali ju je griža savesti naterala da ostane tu i odglumi bar malo zainteresovanost za ono što sluša da bi tako umanjila krivicu koju je ni kriva ni dužna osećala. Povremeno bi bacala pogled ka telefonu, trudeći se da to bude neprimetno da njena majka ne primeti, iako joj se činilo da ona u tom trenutku ne bi primetila ni da ona sada izađe iz sobe uz tresak vratima, a kamoli da li povremeno baca pogled na telefon. Neko joj je komentarisao sliku na fejsu, pogledaće posle, i imala je neke dve poruke, koje su je baš zanimale ali.. kako sada da ih pročita. Nema veze mislila je, neka je ona ovde sa mnom makar slušala o šljivama i blatu do sutra. Pitala se kako sva ta njena ljubav prema književnosti i umetnosti nije baš nimalo prešla na nju. Slušala je dugo, ugledala se u svemu na nju, ali književnost se nije snašla na putu do nje. Nikada nije shvatala šta to ljudi toliko duboko dožive u njoj i sa njom. Zato je i odabrala put nauke. Odabrala je svet magičnih boja, svet koji se dokazivao u čašama, rastvorima i biretama. Kakav je to svet koji se mora stalno dokazivati da postoji.. pitala se njena majka.. Takav svet je jadan i prazan, kad stalno mora da se dokazuje, kao uostalom i sve što je željno dokazivanja. Kakogod, ona tu nije marila za majčino mišljenje,  uživala je u vremenu provedenom u laboratoriji sa rastvorima, bazama, kiselinama i tim svetom koji je za nju bio prava umetnost, ako se to umetnošću moglo nazvati. Majka je i tu njenu odluku aminovala i blagoslovila iako joj je bilo teško da poveruje da devojka njenih godina svojevoljno želi vreme da provodi u zagušljivim prostorijama kakve su laboratorije i da je generalno ta nauka za nju bila presipanje iz šupljeg u prazno. Da tamo dokazuje zašto je nešto zeleno ili plavo, kiselo ili slano, otrovno ili ne..Čisto gubljenje vremena. Još neko vreme je zaneseno čitala, a onda se udubljena i usplahirena najednom  prenula kao da se nečeg važnog setila, pa je onda ustala i tužno pogledala ka prozoru, i gotovo plačnim glasom prošaputala “Kiša je oprala onu školicu na uglu ulice, a one kamenčiće pored nje je vetar ko zna gde odneo..” Onda bi ona uz uzdah olakšanja ustala i rekla “Mamaaa.. to su samo tragovi krede koje će deca vratiti trotoaru čim grane sunce, a kamenčići su tu negde, pored u travi, njih će biti uvek..” Moja dobra mama, ona čak žali i za prolivenim i ispranim krečnjakom od minerala kalcita po asfaltu.. Prišla joj je bliže, zagrlila je i poljubila u čelo.

6 Replies to “Naginjanje nad tuđom prazninom uvek zahteva oprez, kao i rukovanje sa nožem čak i kad je on od ružinog drveta”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *