Zašto (ne)volim poeziju

Posted on

Oduvek sam sebe hvatala u razmišljanju šta je to što mi je oduvek stvaralo otklon prema stihu i reči u stihovima i strofi. Uvek sam se pitala šta mi to tamo smeta i zašto se veoma često mnogo pre razvija kritički stav i potreba da se nešto analizira bez preteranane objektivnosti, uz izoštren poriv skepticizma, ponekad i sarkazma. Jedna reč je dovoljna da bude kamen spoticanja, ali ne možeš okriviti kamen pre nego što se o njega ne spotakneš. I u čovekovoj prirodi je valjda, da se češće savetuje sa egom i sujetom nego sa sopstvenim zabludama. Zablude ne savetuju, one ćute. Vrebaju i čekaju te uvek nespremnog. One ruše kule od karata i peska koje ti pomognu ego i sujeta da sagradiš. Ljubav prema poeziji se rodi u tebi, ili se ti rodiš u njoj, može biti večna dilema i inspiracija. Ali gde tačno ona gubi svoj sjaj i svoju lepotu, i šta joj to mi oduzimamo, a šta dajemo stalnim preispitivanjima..? Da može, šta bi nam rekla, može li da živi pod našim budnim okom analiziranja..?

Kada i kako smo stvorili sistem asocijacija za poeziju kao skup patetičnih stihova u kojima se samo veliča ljubav, patnja, tragedija u suštini, povremeno se sve razvlači u nedogled i smisao se malo pomalo otima kontroli, a njena dubina i spoznajni smisao ostaju iza nas.. Iza nekih zatvorenih vrata koja nismo uvek  svesno zatvarali, jer nekad jednostavno  i nenadano pustimo i prepustimo sve dešavanjima i nekim prirodnim tokovima naše lične uloge i stremljenja. Ona je jednostavno baš ono što joj mi pripišemo. Ona je definicija nas i mi nje. Ali asocijacije na nju bi svakako trebalo promeniti i usmeriti ih ka nekim jačim i trajnijim vezama koje nas za nju vežu ali koje ne uspevamo uvek da sagledamo. Jer, pesnik je i erudita, neko ko je spreman da zaroni u svet neuobičajnih slika, i usmeri zagonetnost i hermetičnost na jednu drugu stranu do koje se teže stiže. Stubovi kulture i tradicije u tvrđavama Pavlovićevog i Popinog pesništva, ili osluškivanje pevanja u Lalićevim vrtovima, ili možda neke reči koje bismo pokušali razmeniti sa Tadićevim “Ljudima u obrtnim vratima”.. Da li ćemo svi baš to neko ludo brašno postati?

Da li ćemo ikada opipati vrhove Urala i belu neizmernu tišinu nadvijenu nad sobom i svojim senkama..? Lutanjima da li ćemo isprazniti tokove i kretanja..Zaustavljati vozove koji ne budu mogli dalje.. Osećaćemo još dugo možda iznad oblaka i voda razlivenu svetlost ili možda žalost za nekim providnim i lakim tugama koje su tinjale, a smešile se, ipak pognute glave..

Voli se zbog njenog stalnog pogleda uprtog u nas, da nam oprosti svaku tišinu i uzdah, da nas podseti kuda su sve proputovale naše boli. da se uvek podrugljivo izvuku i nasmeju nam se u lice, da nas podsete da neće nigde bez nas ni mi bez njih. Da nam se neizmerna hladnoća i daljina uvukla u bića i bez milosti podseća na našeg u isto vreme najvrednijeg i najsnažnijeg (ne)prijatelja. Vreme. Igra sa njim je prevrtljiva, u trenutku pobednika pretvori u poraženog.. Obrnuto ne bude gotovo nikada.. Osuđuje, ucenjuje i preti igra se lažima i istinama.. svemoćno je i uvek prisutno, a ono nikada neće biti kažnjeno.. nikada izvedeno pred lice pravde.. nikada iza rešetaka..

Poezija je, čini mi se jedini ravnopravni suparnik i protivnik vremenu. Spremno odmerava snage i suprotstavlja se vremenu i zaboravu, a mi smo taj medijum preko kojeg ona izvojeva svoje pobede ili poraze.. Mi smo kapije kroz koje se sjedinjuju stihovi i strofe, apostrofe, metafore.. sumatre, daljine i blizine, koje se kreću i zapisuju tragove u vremenu.. To je njihova borba. Njihova borba za nas.

Sinkretičnost i univerzalnost u poeziji u stalnoj su simbiozi. Kroz poeziju se vraćamo  duhu kulture i tradicije.. Postavljajući joj stalno pitanja oduzimamo joj mogućnost da nam daje odgovore. Ali ako je pustimo da nam sama priča, svaki odgovor će sama imati unapred pripremljen. Sama nam nudi i daje. Ne opire se ni našem preispitivanju. Velikodušno nam prašta i ne zaboravlja na svoju ulogu. Ona je uvek sveznajući i strpljivi narator. Zna da treba da neguje i spasava naš duh. Ono iskonsko u nama. Da nas podseti da smo svi mi “Uspravna zemlja” Vaska Pope, ali da bismo i lako mogli skliznuti u Pavlovićev “Rekvijem”. Život kao pozorište uvek nudi širok spektar uloga. Desi se da nesvesno odaberemo onu koja nam nije namenjena. Važno je samo prekinuti grešku pre kraja predstave.

Ali, mi joj oduzimamo snagu metrikom, i to uvek. Plovidba heksametrom ili let sonetom crpe njenu snagu i vode je besmislu na stabilnom užetu. I voda i vazduh su joj daleka i naporna prostranstva za istraživanje, ponekad. Bude odgurnuta predaleko pa se zapita kako će se uopšte vratiti. Izgubi se u metričkim jedinicama i više nije ni sigurna u povratak kad je okruže daktil, trohej, jamb ili elegijski distih. Nesigurno i tesno sa metrikom koja je hoće u svojim kalupima. A ona želi slobodu. Dobila je svoj život koji želi da živi bez heksametra i jamba. Želi da nam kaže nešto drugo a ne da je metrički uokvirena. I nije “Oblak u pantalonama” pisan za tamo neke asonance i aliteracije. Možda bi nas i sama  “Ilijada” gomoglasno upitala “Zašto vam je bitan moj heksametar!?” U svakom skladu, nesklad je dobrodošao. Odjeci i ponavljanja ne žive tamo od neke epifore, već od snage i dubine misli kojom nas vodi i osvaja. Ne može i ne želi da bude pod teretom simplohe, anafore, slovenske antiteze. Želi da bude reč, živa reč i nama proizvoljna asocijacija. Ali ona ne može sama uticati na naše asocijacija. Tu odgovornost ne može imati. Ne može je preuzeti na sebe od nas.

6 Replies to “Zašto (ne)volim poeziju”

  1. Момчило Настасијевић је потписао најуниверзалнију и најсупстанцијалнију истину о поезији. Рекао је између осталог:
    “…Ако се песнички текст ствара тако што реч дозове реч, звук дозове звук, онда је природно да таква песма више не изражава песникову личност, већ изражава нешто друго: саму бит језика на којем се пева, тј. његову „матерњу мелодију“. То је у сваком језику оно најдубље, непреводиво, по чему се један национални језик разликује од другог националног језика… … Али за ону најдубљу амбицију потребна је … „стварна“ реч. Таква реч се по функцији разликује од оне која комуницира са другима путем мелодије. Она треба да омогући комуницирање нечим још дубљим: безгласношћу, белином, ћутањем. Речи служе практично само да усмере комуникацију. Права комуникација, најдубља комуникација, одвија се помоћу неказаног: у белини између речи и стихова…“

    А велики Милан Кундера је одустао од писања поезије и практично се одрекао своје песничке прошлости да би у једном интервјуу изјавио да у својој прози никако не може да се дистанцира од своје поетске стране (пространо парафразирано).

    Поздрав!!!

    1. da, setih se odličnog Nastasijevićevog eseja “Za maternju melodiju” zbog kog sam jednom odustala od ispita. Baš mi je dugo trebalo da savladam njegovu poeziju. Dugo smo vodili borbu. U esejima je precizan i jasan, teorijski je zaista sve najbolje sažeo. A poezija mu je nekako i dan danas veliki zalogaj za kritiku i tumače, ali vredna svakog pokušaja.

      Uzvraćam pozdrav!!

  2. A Milan Kundera, svakako još samo jedna u nizu potvrda da sklonost ka poeziji teško može da se neutrališe u prozi.. Meni prvo Crnjanski pada na pamet uvek kada je reč o preplitanju poezije i proze.

  3. Речи једног духовног човека : “ Одени свој живот у песму.Молим те,одени свој живот у песму,јер ћеш тек онда моћи да осетиш хармонију живота и своју везу са хармонијом.Ти можеш анализирати своју песму,али немој заборавити да певаш.
    Критичари поезије се рађају и умиру,али песме настављају да живе.
    Критика умире,а песма живи.
    Само поезија може да васкрсне прозу,јер поезија ниче из дрвета живота,док проза ниче из дрвета познања.
    Сви знамо да лаж има кратак век трајања,а да је Истина вечна.
    Зар поезија не живи дуже од прозе управо зато што је ближа истини,ближа животу ?
    Ако испуниш свој живот песмом,бићеш ближи Истини,ближи животу”

    1. Slažem se da pesma mora da nadživi kritiku, tu smo i mi da damo svoj doprinos tome. Ona i treba iznova da vaskrsava, a njena bliskost istini i životu je dokaz trajanja i vrednosti. Hvala vam na ovakvoj dopuni.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *