Orfejev dvojnik i sedam mrtvih pesnika

Pre skoro 60 godina srpska poezija je napokon dobila izmirenu neosimbolističku i nadrealističku poetiku u zbirci pesama “Uzalud je budim” (1957) , Branka Miljkovića, ili barem njen pokušaj, koji je dalje nastavljen i završen u ostalim zbirkama. Za Miljkovića je simbol bio “inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.” Sa druge strane, nadrealistička načela poslužila su mu da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost.

Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza.

U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često, gotovo uvek izmicali dekodiranju. “Nejasnost je njena prednost, a ne njen nedostatak.” Čini se da bi dekodiranjem izgubila deo svoje metafizičke ponornosti i neuhvatljivosti.

Čitava zbirka pesama “Uzalud je budim” ispevana je u strahu od neegzistencije, nju prožima subjektivni tragizam, pesnik je obuzet strahom od ništavila, traga za izlazom vraćajući se romantičarskom i predromantičarskom motivu mrtve drage i mrtve prirode. Tradicija, čulnost i osećajnost, posebno je naglašena. Zanimljiva je sinteza motiva koji ne pripadaju Brankovoj epohi i moderne poezije koja je ispunjena simbolima, metaforama, alegorijama i aluzijama.

Jedan od značajnijih ciklusa u zbirci, gde se prepliću motivi romantične i moderne poezije je, drugi po redu ciklus, “Sedam mrtvih pesnika”. Branko Miljković je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu, verovatno svojim uzorima, pesnicima koje je najviše cenio, i iz čijih je poetika crpio ono najvrednije, i nadogradio u svoju poeziju. To su pesnici: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis,  Tin Ujević, Momčilo Nastasijević, i pesnik Ivan Goran Kovačić.

Ciklus počinje pesmom “Branko” i posvećena je njegovom imenjaku, pesniku Branku Radičeviću. Iako pripadaju različitim epohama Radičević romantizmu, Miljković neosimbolizmu, tematika i motivi u pesmama su im veoma slični i povezani. Oba pesnika su zagledana u dubine i ponore života i smrti, o njoj pišu smelo, bez uzdržavanja, i veoma često je naslućuju u svojim stihovima. Nijedan od dva pesnika nije doživeo tridesetu godinu života. Radičeviću je smrt prekinula stvaranje u 29. a Miljkoviću u 27. godini.

“Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!”

Radičević

“Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,
Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.”

Miljković

Pesma “Branko” je inspirisana Stražilovom, znamenitim mestom na Fruškoj gori, gde je grob Branka Radičevića. Miljković silno želi da svetiljku iz podzemlja doseli na ovo, za njega sveto mesto. To je za njega zemlja zaspalog uma, gde umire list po list, i gde skriveno dete u jednom poljupcu pati. Stražilovo doživljava kao mesto koje treba osvetliti jer zaspali um treba oživeti. Miljković još jednom oživljava i osvetljuje poeziju i život Branka Radičevića svojim iracionalnim i metafizičkim svetiljkama.

Druga pesma u ovom ciklusu nosi naziv “Grob na Lovćenu” i posvećena je Njegošu. Miljković u ovoj pesmi nije skrivao oduševljenje koje je u njemu izazivala Njegoševa poezija. Posebno je opčinjen na delove u kojima se veliča rođenje i smrt. Za Miljkovića je Njegoš Sfinga “s pticom lažljivom umesto lica koja savlada tajna iza slepe maske.” A dalje se pita da li je ptica ili glas što luta.. Grob na Lovćenu čuva pesnika koga je pesma ostavila samog., gde ga obasjava uvek, “jedna svetlost žuta” i tako čuva obris Njegoševog lica. Miljković ovu pesmu završava veličanstvenim stihom, koji se uvek odnosi na poeziju ali i na čovečanstvo “Čoveče tajno, feniks je jedina istinska ptica..” Time nam daje aluziju da je čovek u Njegoševim pesmama, ostao tajna, a feniks kao mitološko biće koje predstavlja pticu, koja se iznova rađa i umire, simbol je uskrsnuća poezije koju pepeo zaborava nikad ne prekriva.

Treća pesma je “Laza Kostić”, koja kao da na neki način predstavlja produžetak najlepše pesme u srpskoj poeziji, “Santa Maria della Salute” Laze Kostića. Miljkovića je više nego očigledno fascinirala neostvarena ljubav pesnika Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Prvim stihom pesme “Da li ćemo je naći  u povratku noći..” ukazuje da se pesnik okreće unazad i vraća romantizmu i da će zajedno sa Lazom u tami i ništavilu tražiti vilu neviđene lepote.. Miljković duboko saoseća sa bolom svog uzora, veliča njegovu bol i ne ostavlja ga samog u njemu i želi da sačuva nadu da će je pesma sačuvati od zaborava, pa čak i od same smrti. U narednim stihovima se vraća svojoj epohi pitajući se  “Koji  su predeli u tvome srcu sada?” Silno želi da sazna da li je Laza napokon spokojan i da li su izbrisane mračne nade, jer sada u praznoj pustinji svetlosti rasute,  u dvostrukoj tišini je slepe oči slute..

“Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada
U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute”

Četvrta pesma “Dis” posvećena Vladislavu Petkoviću Disu, je oda i počast potonuloj krvi, drveću, pticama i zemlji razvenčanoj od sunca. Oda Disovoj poetici u žaru poljupca i peska. Osvrće se na Disov tragični kraj, utapanje u Jonskom moru. I Dis je poput Miljkovića i Radičeviča naslutio svoju smrt i prokazao je u svojoj poeziji.  I sam je postao “utopljena duša” kako nosi naziv jedna njegova zbirka pesama. (“Utopljene duše”). Miljković se obraća krvožednoj tišini “koju svojom krvlju hraniti treba” u “izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra.” Završetak pesme ima pomirljiv i oproštajni ton, koji podseća na čovekovu sklonost padu, ali i tamnu noć koja se opire životu.