Na sjajnom odlomku nebesnog mramora

Posted on

 

Pojavila se kao posebna pojava na pozornici srpske književnosti. Bila jedna od najznačajnijih žena u srpskoj poeziji. Anica Savić Rebac. Potpuno neopravnano zapostavljena od strane književne kritike. Bačena u zaborav. Njena poezija i njen život su se tako preplitali i dopunjavali u haotičnom vremenu neprihvatanja i osuđivanja. Čini se da niko, ni pre ni posle nje nije pisao na takav način. Njeno pisanje je oslikalo njen slobodoumni duh, obrazovanje pre svega, darovitost, odlučnost, njena ličnost je isijavala posebnim nepomračenim sjajem, koji je bio sušta suprotnost patrijarhalne zajednice kojoj je pripadala.

“Anica Savić Rebac nije bila samo najobrazovanija žena svoga doba, već je bila jedna od najobrazovanijih pojava u sveukupnoj srpskoj kulturi.” (Bratislav R. Milanović)

Rođena 1892. u novosadskoj porodici, majka joj je bila poreklom Grkinja, takođe iz ugledne porodice, Julijana Davidovac, otac profesor i prevodilac Geteovog Fausta, urednik Letopisa Matice srpske i sekretar Matice, Milan Savić. Još u ranom detinjstvu susretala se sa srpskom intelektualnom elitom, od koje je svakako najpoznatiji veliki srpski pesnik Laza Kostić, kome je Anica bila miljenica. Bila je još uvek devojčica kada je njeno znanje impresioniralo. Pored oca je stekla obrazovanje i veoma rano imala perfektno znanje klasičnog grčkog. To je kasnije značajno odredilo njenu dalju sudbinu. Pored toga što je postala značajna i priznata pesnikinja, u njenoj biografiji se više ističe to da je bila istaknuti helenista. Studirala je klasičnu filologiju  na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču, a diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorirala 1932. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, tema doktorske disertacije “Predplatonska erotologija”.Kada pokrenete pretragu na internetu o ovoj jedinstvenoj pesnikinji pronaći ćete, filozof, estetičar, erudita, pesnikinja neobjašnjivog dara sa izuzetnom snagom eksperimentatora i zaista sve je to ona! Njena snaga i volja u poeziji, estetizaciji svuda je imala svoju ekstazu.Odlučno je živela, odlučno je i volela i odlučno stavljala tačke, na sve čemu joj je smisao izmicao.  Do kraja svog života ostala je filozof i klasičan filolog. Ljubav je za nju bio smisao života, što je pokazivala tokom celog svog života  rada i stvaralaštva. “Ljubav je jedino kadra naše pustinje prevesti u oaze.” Kako je hrabro i odlučno birala ljubav, isto tako je odabrala i smrt, kada za nju više ljubavi i smisla nije bilo.

“Sredina joj nije dopuštala, sputavala je i saplitala na svakom majušnom koraku. Nije uspevala da joj se odupre. Ili nije želela. Zalazila je sve dublje, i sve dalje, u bivše svetove, nestale religije, gubila se u sopstvene meandre lavirinta u odlučnom odbijanju prilagođavanja na pogubnu palanačku filozofiju ali i psihologiju. I taj veštački konflikt umetnosti života, crpljenje snova i atmosfere stvarnog, bivali su kob Aničinog života, uostalom kao i mnogih naših, pa i svetskih pesnika jer tu ne bi smelo biti potiranja, niti nadvladavanja. Anica nikad nije podlegla kompromisima, niti sa samom sobom, niti sa onima koji su naprečac donosili sudove, često iz nemanja volje, da s punom pažnjom ulaze u njen rad i suštinski ga sagledaju. Prihvatila ih je kao neminovnost, osluškivala sa zebnjom, često s premnogo bola ih zadržavala, utiskivala i pronosila kao usijani žig posred čela..Ali je pisala i nije odustajala. Pisanje je bilo potpuna forma nepotpunog isijanog njenog života.” (Laura Barna)

Njena poezija nažalost nije obimna, iako je veoma plodonosna, sabrana je u jednoj jedinoj zbirci “Večeri na moru” objavljena 1929. godine.  Zbirka sadrži samo 49 pesama. Njena poezija je sasvim prirodno i očekivano ispunjena antičkim motivima. Ali nikad nije dozvoljavala da u njenoj poeziji ovlada knjiška intelektualna inspiracija. “Borila se uporno sa samom sobom, ne dozvoljavajući da se njena poezija udalji od života. U jednom pismu Milanu Kašaninu piše: “Umetnost ne sme biti sama sebi inspiracija. To oduzima umetniku i umetnosti životnu snagu. Ja sam to iskusila i stoga razumem bar jedan deo vaše krize.” Nazivi nekih od njenih pesama, o kojima će reči biti kasnije u tekstu su: “Momenti iz Odiseje”, “Homer”, “Homeru”, “Safijska oda”, “Praksitelu”, “Dante u Apeninu”..Metaforične slike u svojoj poeziji stvara uz pomoć zvezda, srebra, zlata, bakra, daljina, mora, pučina, prostranstava makro i mikrokosmosa. Bratislav Milanović ih naziva ekspresionističkim rekvizitima, kojima se pesnikinja služi. “Njena poezija ima sva ekspresionistička, važna obeležja. Čak i kada ukrupnjenim metaforama, u kojima noseću ulogu imaju imenice kojima se označavaju različiti oblici velikih prostranstava: beskraj, nebesa, daljine, istok, zapad, oblaci, etir-predstavlja svoje vizije ili kada jarkim bojama dočarava mediteranske, alpske ili nordijske pejzaže ali ponajviše one iz sredozemlja, ona to čini da bi u njih smestila trenutke svoje intime.”(Bratislav Milanović) U njenoj poeziji je osetan uticaj francuskih parnasovaca i simbolista, a od naših najviše uticaja je imao Laza Kostić svakako i delom Miloš Crnjanski. Ona samouvereno uvodi slobodan stih u poeziju. “Slobodni stih je bio prava potreba novog doba.” Njene teme jesu bile klasicističke, ali neosporno je jedno da sve što je napisala, imalo odlike ekspresionističke poetike. Kritičari sa istančanijim ukusom ne bi propustili da se osvrnu i na nedostatke u njenom pesničkom stilu, ali prema svim temama i motivima koji karakterišu njenu snažnu evokativnu poeziju, trebalo bi doći vreme da se ova pesnikinja ponovo čita i dobije svoje zasluženo mesto na poetskom nebu srpske književnosti.

U pesmi “Momenti iz Odiseje” večeri su tamne modre i zlatne. Sa njima se njena duša spaja “kao sa vetrima more”. Ona oživljava ponovo neku novu Odiseju kojoj nadahnjuje novi život, ali je ne oslobađa okova palih sunca i palih nada. Tamno-modre struje i dalje zovu i mame “visoke mlazeve zlata da venu..” U ovom hronotopu vremena i mesta, savršeno je uklopljena pesnikinjina duša. Ona je najpre kao vetrovi burna, a onda mirna kao more. Ustreptalost, zamenjuje smiraj, koji se ogleda u nebu. “A domovina je tek večna k’o nebo.”

Pesma “Snovi” donosi sive magle u dubinama, iz kojih izranjaju “severna mora siva”. More je ovde simbolična očajna težnja ka beskraju, koje se u oblacima talasa i ne snalazi u lavirintu strahova i čežnji, već sve svoje tišine smešta u usamljenost sivih snova. U pesmama “Noć” i “Jutro” priroda je pokrenuta snagom pesnikinjinih osećanja i lebdi i treperi kroz svetlosne motive, nalik na one u Njegoševoj  refleksivnoj poeziji.”Iz vihora zvezdana na nebu, ponoćni sjaj sviće, a moja čežnja u dubini šuma..”..” Tamo gde se spaja dah zvezda i dah ledenika, pale se tajanstvene pruge vazdušna zlata..” Pesma “Prolećni ditiramb” nam nudi eksploziju ekspresionističkih slika “planulo proleće”, “bezdana trava modra, čempresi zlatni..”No srce neba gori u postojanoj žari..” Duša je ovde predstavljena kao prostrani vrt, u kome se prelivaju zvezde. Jedan od veoma čestih pratilaca Aničine poezije, koji se pojavljuje u različitim kontekstima i varijacijama je mramor. Ili je u mračnim dubinama, ili je na trošnoj klupi, kraj bokora jorgovana, ili u oblacima mramornog sjaja, ili se rasipa u prahu tame.. Ako obratimo pažnju na to da su u antici najznačajnije skulpture nastale od mramora s otoka Para i brda Pentelikona, a znamo da je Anici antička Grčka večna inspiracija, uviđamo da  mramor nije sasvim slučajno zalutao u Aničinu poeziju. Ako tome dodamo i podatak da se lako reže i obrađuje, možemo mu dati posebno mesto u Aničinoj poeziji, jer se on uvek nalazi na mestima gde se opisuje nešto što je uzvišeno i nedodirljivo, ali i sa druge strane nešto što je  lako propadljivo i ništavno, a deo je  materijalnog sveta.  Ima dvostruku ulogu, da izrazi dve krajnje suprotnosti. Najlakše ga je uočiti u pesmi “Praksitelu” i u pesmi “Genije smrti”. Aničin Praksitel sija nebom, i njega obliva noćno nebo modrog beskraja. (Praksitel je bio najveći atinski skultor 4 v.p.n.e. i predstavnik takozvanog “lepog stila”, težio je eleganciji oblika, a njegove skulpture poseduju mekoću senke). Tako da je on sasvim opravdano pronašao svoje mesto u Aničinoj poeziji. Obasjan je nebesnim mramorom umetnosti, njegova lepota je besmrtna i svevremenska, vaja najlepši svet bogova, i njegov “osmejak zlatan kao zrak je umrlog sunca.” U pesmi “Genije smrti” mramor se ogleda u trošnoj klupi, gde noć moru lagano ide.

Antički svet je jedan od vrhovnih principa lepote za Anicu Savić Rebac. Toliko da se u pesmi “Istine” pita “Gde li su sada junaci davnih mitskih vremena..?” Bili su najveća njena opsesija, simbol trajanja, mudrosti i čisti ideali lepote, kojih više nema.. Tako i završava svoju pesmu “Istine” ..”Nema više junaka iz davnih mitskih vremena.” Nema više struja, ni srebrne svirke, ni “odsev zlatnih i divljih pobeda”. Ni tragova koje je ostavio Homer, ali on kroz njenu poeziju nastavlja da živi. “Ti o, prvi tvorče, dok stvaraš druge, stvaraš sebe samoga u njima, živiš, dišeš, veliki si kao Bog..” (iz pesme “Homeru”).

Iako najinspirativnija, nije samo Helada bila zastupljena u Aničinoj poeziji. Među njenim uzorima u stvaralaštvu našli su se Dante, Gete i Šeli. I oni su nakratko oživeli u njenoj poeziji i kroz fragmente njihove poetike i neumorne Aničine inspiracije brisali tragove vremena i prostora, senčeći krugove misli i osećanja, oslobađali su nove prostore nade i vere u umetnosti. “Među ovim pesmama svojom lepotom i eteričnošću osvaja pesma “Dante u Apeninu” u kojoj duše dvoje pesnika koji žive u različitim vremenima, Aničinu i Danteovu, spaja samo most od večno iste mesečine, a potom, kada taj spoj dovede u opasnost mesečev zalazak, kao nova veza, drukčiji luk koji će spojiti te duše iz različitih epoha javja se, materijalizovana u sliku mosta, svetlost platonističke misli u koju će se pesnikinja obući, kada bude odlazila iz ovih prostora..” O kako večna odeća svetlosna, obuhvatiće onde moje biće, ona, što beše duša mojih misli..”…” (Bratislav Milanović)

Na sjajnom nebesnom mramoru umetnosti Anica Savić Rebac je oživela antičku Grčku, dala joj novu snagu u 19. veku i podsetila na značaj oživljavanja davno zaspalih svetova. Kako je u jednom pismu Milanu Kašaninu pisala: “Zar vi ne znate, koliko mrtvi mogu da budu živi, a koliko živi mogu da budu mrtvi?!” I kao da je celom svojom poezijom opravdavala i dokazivala istinitost ove svoje tvrdnje. Sve što je bilo mrtvo, oživljeno je i to kako u njenoj poeziji! Oživljeno i bojom i zvukom i dubinom mora i plavetnilom ili tamom neba. Nebo je za nju bilo mali sjajni odlomak mramora na kome je crtala svoje čežnje, lutanja, patnju, snove.. Cveće je katkad imalo mirise mora i nepreglednih daljina, a nekad sasušenih čežnji i očekivanja. Zvezde su i sijale i gasile se.. Veličale dugu i tamnu noć ili su bile divna metafora za ugasle poglede i snevanja. U samo 49 pesama stao je i makrokosmos i mikrokosmos, i prostranstva i daljine,  koje brižno ali odlučno čekaju nova otkrivanja i snagu novog zasebnog života.

 

9 Replies to “Na sjajnom odlomku nebesnog mramora”

  1. Anica Savić Rebac je bila jedna od, nažalost retkih, izuzetno obrazovanih i uspešnih žena svog vremena. Negde sam pročitala da je dela Tomasa Mana tako uspešno prevodila da je i on sam imao potrebu da sa njom održava prepisku. Hvala na ovako divnom tekstu!

    1. Da, prevodila je Tomasa Mana veoma uspesno, kao i Getea.. Prve objavljene prevode je imala sa neverovatnih 13 godina. Prava je šteta što se naša kritika nije posvećenije bavila njenim likom i delom. Hvala i Vama!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *