Tragovima Umberta Eka

Posted on

umberto-eco1

Godinu dana nakon smrti jednog od najvećih intelektualaca 21.veka, našeg savremenika i pisca neobičnog talenta i dara,  onog posle čijeg imena i prezimena sledi zapeta pa poduže nabrajanje jer ga je njegova svestranost i interesovanje vodilo i pisanju romana, kritika, eseja, naučnih teza, spajanja nespojivog.. Jedna naizgled laka igra rečima koja je stvarala posebnu sinesteziju u umetnosti i kulturi.

Kompleksnost njegovih romana zahteva ozbiljniji i temeljniji pristup jer je u njih ugrađivao elemente semiotike (grane filozofije koja se bavi znacima i simbolima) i mogu se tumačiti sa mnogo različitih aspekata. Dva, prema mom mišljenju najznačajnija “Ime ruže” i “Fukoovo klatno” vrve od simbolike i u najkraćim odrednicama se mogu svesti na sledeće simbole i metafore: biće, svet, knjiga, biblioteka, ogledalo, lavirint, smrt, vera, ruža, volja. Za njihovu analizu i sintezu treba izdvojiti posebno vreme i pažnju. I pored svega toga treba imati dobro poznavanje srednjeg veka i generalno se treba bolje upoznati sa pomenutom granom filozofije-semiotikom. Za ovu priliku danas vredi izdvojiti  neke od njegovih stavova kojih se treba podsetiti s vremena na vreme jer itekako bi trebalo i moralo da nađu primenu u životu svakog od nas.

“Možda i nisam mudar onoliko koliko mislim da jesam”

Ovo je možda jedan od najboljih Ekovih stavova koji treba da nas uputi u to da stalno preispitujemo sebe. Jer jedino tako možemo da budemo sigurni da u našem životu nikada neće biti stagnacije. Ali kada se osvrnemo oko sebe, vidimo da ovo ima baš malu, nažalost gotovo nikakvu primenu. Živimo u vremenu gde sve vrvi od samouverenosti i samopouzdanja, gde se čak forsira nasilno učenje i usvajanje pomenutih disciplina, po svaku cenu. Gde nam se nudi instant znanje o svemu i svačemu kroz razne tekstove i literaturu koja nas i odvraća od traženja i preispitivanja i gura nas u veo lažne sigurnosti i samouverenosti. malo je onih koji će se prikloniti ovoj Ekovoj mudroj misli koja bi povremeno svima nama trebalo da bude u svesti. Malo je onih koji će skupiti hrabrosti i reći sebi bar šaptom ovo i priznati činjenice za početak i tako stvoriti sebi klimu i uslove za sopstveni napredak. Jer je uvek produktivnije obrušiti se na sebe nego na drugog.

“Prevod je umetnost neuspeha”

Koliko smo samo puta čuli da dela prevedena na druge jezike sa izvornog, gube svoju lepotu i draž. Kada se prevedu nestane one magije i zvučnosti koja mu daje lični pečat i sinesteziju. I uopšte ne sumnjam u tačnost svih tih tvrdnji. Dela najbolje zvuče i donose duh vremena i kulture na jeziku na kome su napisana. Iako mi nikada neće biti žao što neću znati kakav je osećaj čitati Tolstoja i Dostojevskog na ruskom ili Getea ili Mana na nemačkom ili što možda nikad neću na pravi način doživeti poeziju Sergeja Jesenjina..Jedno znam sigurno, a to je da ni na jednom svetskom jeziku Andrić i Selimović se ne mogu doživeti kao na srpskom, kao ni magnovenja Miloša Crnjanskog ni to jedno malo ostrvo Rastka Petrovića. Uostalom kako prevesti na bilo koji jezik,a na pravi način shvatiti “Smrtonosan je život,  al smrti odoleva” ili “Stvaran je cvet čija odsutnost miriše..”(Branko Miljković). Sva ta umetnost prevođenja nije ništa drugo do urušena sinestezija i neki novi fragmenti u književnosti i umetnosti.

“Izdavački mit je da ljudi hoće da čitaju lake stvari”

Što se ove tvrdnje tiče, ja bih zaista volela da je tačna i istinita ali teška srca moram da konstatujem da je ovo trenutno, za sada, baš daleko od istine. Čini mi se da je Eko ovde baš bio optimističan, jer ga realnost svojim činjenicama oštro demantuje. Ako se samo osvrnemo na bestselere i na literaturu koja je popularna i “najčitanija” situacija će nam biti dosta jasnija. Među najčitanijim delima, ako se tako i mogu nazvati, uvek se može naći nešto što se čita u dahu kako se ono kaže, iako je meni skroz nelogično čitanje u dahu dobre literature.. To mi je gotovo oksimoron. Nadam se da će se u budućnosti situacija promeniti u korist istinitosti Ekove tvrdnje. Ali naravno mi u tom slučaju ne smemo dozvoliti sebi da budemo nemi posmatrači i čekati da se situacija sama od sebe popravi.

“Vi ste odgovorni za izopačeno čitanje knjige”

Svako čitanje nosi sa sobom mogućnost slobodne interpretacije pročitanog. Bilo da je ozbiljno književno delo ili nešto lakša literatura, ili možda novinski članak, ili objava na internetu. Tako da smo u suštini sami odgovorni za shvatanje i tumačenje svega pročitanog. Za izopačeno čitanje, sami smo krivi, opominje Eko. Ovaj njegov stav se zapravo odnosi na brojne, prema njegovom mišljenju, pogrešne interpretacije i tumačenja Floberove “Madam Bovari.” Naime, katolički sveštenici su branili mladim devojkama da delo čitaju delo zbog mogućeg širenja nemorala, a Eko je upravo ovim stavom stao u odbranu Flobera i njegove “Madam Bovari” ponavljajući da smo uvek sami krivi za eventualno izopačeno čitanje, što nas dovodi do onog, da niko i ništa ne može izazvati u nama nešto ako tog nečeg nema u nama samima.

“Ne možeš pobeći od beskraja, bekstvom u neki drugi beskraj, ne možeš pobeći od istovetnog, obmanjujući se da možeš da pronađeš različito.”

Meni lično najdraži. Dugo razmišljala šta bih mogla ovde u narednim redovima da napišem, i ipak sam rešila da vam ga ostavim za razmišljanje i domišljanje, svega što se u ovoj rečenici nalazi. Smestite ove”beskraje”, begove i različitosti u kontekst koji sami poželite.

“Smeh ubija strah, a bez straha od đavola nema potrebe za Bogom”

“Kada čovek prestane verovati u Boga, to ne znači da je prestao verovati u bilo šta. On onda veruje u svašta”

Odnos prema Bogu i religiji kod Eka je veoma složen i raščlanjen. Kako sam za sebe kaže, bio je katolički vernik do svoje 22. godine, ali kasnije sebe nije smatrao srditim antireligioznim bivšim katolikom. Kada govori o svojoj “izgubljenoj veri” tj.promenjenim načeima u osnovi shvatanja vere, pokazuje da je još uvek, bez obzira na novonastala uverenja, ima postojan osećaj za moral koji je uvek bio u osnovi njegovog života i pisanja. “Eko je toliko otvoren za najdublja pitanja vere.. neobično je pronaći takvog slavnog agnostika intelektualca, koji je tolio bio spreman za polemiku u vezi sa najdubljim pitanjima vere…” Kako je sam za sebe voleo da kaže on je jednostavno čovek koga obeležava neumorno neverovanje, a ne učaureni skepticizam. “Eko je jedan od onih zrelih mudraca koga ne zanima da pobija religiozne vernike, već da osvetljava istinske razlike i pronalazi zajedničke osnove..”

Eko smatra da čovek kada prestane verovati u Boga on onda veruje baš u svašta. Ali je kasnije malo radikalizovao ovaj svoj stav. “Nije da nevernik ni u šta ne veruje. On samo ne veruje baš svemu. Svemu pristupa ograničeno i promišljeno ali izbegava široke vidike.” Lakovernost je prema Eku mnogo zastupljena u čovečanstvu. A on je tumači i objašnjava na sledeći način. Ako dve stvari ne možeš da povežeš, a veruješ u obe, misleći da mora nekako, skriveno postojati treća stvar koja ih povezuje, to je lakovernost. Lakoveran čovek je prepušten stihijama verovanja koja mu nikako ne mogu doneti dobro. Dalja preispitivanja Eka vode nas odnosima sa drugim ljudima u kojima je jedna od zajedničkih karakteristika i verujućih i neverujućih. Danas kada je čoveka lako kupiti sa bilo čim, a nikako lukavstvom pažnje ni dobrotom, pa ni verom. Strah i strašno je kada ti u blizini ljudi ništa nije olakšano. Kada ti je i ispred toga sve daleko, teško i strano. Pojam nade je prema Eku zajednički i za vernike i nevernike. I jedni i drugi joj se daju i posvećuju, bili toga svesni ili ne. ” Svaki mali korak ka razumevanju velikih, a jednostavnih stvari znači napredak zajedničkim razlozima za nadu.” Mesta za nadu uvek mora imati. Pored nade, čoveku je potrebno i iskustvo. Jer “Iskustvo pokazuje da onaj koji ni za čim ne žali, nema ni osećaj da nešto može učiniti bolje.” Čovek sa mudrošću i iskustvom treba da teži da razume i da poštuje fizička prava drugih, uključujući i pravo na mišljenje i govor. ” Da je naša vrsta poštovala sva ta pravila nikada ne bismo imali Pokolj pravednika, hrišćane koji su bili hrana lavovima, vartolomejsku noć, spaljivanje jeretika, koncentracione logore, cenzuru, rad u rudnicima, zverstva  u Bosni.” Čovečanstvo je stalno na pragu Apokalipse zato što se ne poštuju osnovna ljudska načela i prava. “Priznavanje uloge koju drugi igraju, potreba da se u drugom poštuju one iste potrebe bez čijeg ispunjenja ni sami ne bismo mogli da živimo, plod je milenijumskog napretka.” Tako da u sukobima vere, prema Eku treba da prevladaju Dobrota i Mudrost.

Odnos prema smrti

Odnos prema smrti se kod Eka najbolje može videti u jednoj rečenici “Ko zna, možda smrt nije implozija, već eksplozija..” Ako se samo osvrnemo na značenje ove dve reči “implozija” i “eksplozija” uvidećemo šta nam je Eko ovim poručio. Implozija-proces nestajanja odnosno uništavanja predmeta putem uvlačenja u sebe. Eksplozija-proces nekontrolisanog širenja čestica i materija usled uništavanja. Čovekov duh dakle dolazi do ekspanzije, nikako do gašenja. Ovaj genijalno priznati stručnjak za semiotiku ima širok spektar simbola i znakova u svojim temama i tumačenjima, sa kojima genijalno barata, a ipak tvrdi da je vrlina svakog intelektualca to da sam sebe ne uzima za ozbiljno i da je život kao i fikcija uostalom, prekrasna igra.

Izvor “Vera ili nevera?” Umberto Eko i Kardinal Karlo Marija Martini

 

2 Replies to “Tragovima Umberta Eka”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *