Crveno-crni svet rasutih maslačaka

Posted on

Njihovi su pogledi stalno bili upereni u nebo..Samo oni nikad nisu uspevali da sagledaju njegovo plavetnilo i prostranstvo..U njihovim očima nebo je verovatno bilo užarena masa nesagledivih razmera koja se ustremila na njih sve i pretila da tom užarenom lavom melje njihova srca i poglede.. i da pepeo koji ostane čak više i ne podseća  ni na semenke maslačka..

Simbolika maslačka u delu “Crveni petao leti prema nebu” Miodraga Bulatovića

Prostranstvo neba i bele semenke maslačka kovitlale su se i skrivale u sebi mnoge sudbine.

U semenkama maslačka koje su odnete u nebo bile su sakrivene mnoge patnje, stradanja i želje, a želje  su negde usput padale.. ne želeći ni u nebo, niti nazad na zemlju.

Maslačak je prema delu “Crveni petao leti prema nebu” simbol večnog trajanja i kruženja ljudske patnje i nepravde. Njegove semenke nose sa sobom suze i jecanje lude Mare, njegovi plodovi padali su i na sudbinu Muharema, kao i na sudbine dvojice grobara, Ismeta i Srećka, prikrivajući suze, znoj i isparenja od alkohola, koje su parale nebo i gušile zemlju svojim ništavilom i porazom za čoveka. Tu su i Jovan i Petar sakriveni u svom beketovskom svetu igrarija, i baš se u tome ogleda njihova tragika. Dakle semenke maslačka su u delu konstante u kojima je sadržano kovitlanje sudbina glavnih likova. U semenkama maslačka sadržana je i sudbina centralnih likova ovog dela, Mare i Muharema. U njima je takođe i samo privid spasenja i olakšavanje mučenja i poniženja koja pomenuti likovi konstantno u delu trpe.

U romanu se konstantno susrećemo sa grotesknim slikama života, sa licem i naličjem života koji je ispunjen besmislenim mučenjem i besmislenom egzistencijom. Na jednoj strani imamo slavljenje života ( Ivankina i Kajičina svadba) iako je čak i ona samo privid sreće i života, i takođe predstavlja karikaturalno-fantastični spoj, na drugoj strani imamo Muharema, koji se bori sa svojim strahovima, željeama, nadanjima..Ludu nesrećnu ženu  Maru, koja na svom telu trpi svirepo mučenje i iživljavanje, Ismeta i Srećka, grobare, koji pijani pokušavaju da sahrane pokojnicu, Jovana i Petra otuđene skitnice koje lutaju svetom gladujući, osuđeni, na možda najveću patnju koja može zadesiti čoveka, a to je glad i patnja u očima jer ne uviđaju razmere sopstvene nesreće i propadanja. Groteska i apsurd su u romanu dovedeni do vrhunca.. Propadanje je prikazano gradacijski i kontrastivno, sa veoma upečatljivim slikama. Sukcesivno je predstavjeno propadanje i stapanje u jednu celovitu ništavnost  sveta čiji su predstavnici Jovan i Petar i muslimanskog i pravoslavnog , čiji su predstavnici Ismet i Srećko. Dva sukobjena sveta.. a opet pomirena u sudbini koju dele. Gotovo nikakve razlike u stradanju, degradaciji i dehumanizaciji čoveka. Ismet i Srećko, pijanice koje nikako uspešno da sahrane pokojnicu, i Jovan i Petar beketovske skitnice, koje više nego očigledno podsećaju na Vladimira i Estragona, kada izlažu svoje dileme i očekivanja. U svima njima je izvesna demonska potreba da muče sebe ili druge. U njima je skrivena metafizička i primordijalna snaga koja ih uglavnom uništava, retko kad, gotovo nikad, motiviše da napreduju i izdignu se iznad propadanja i besmisla. Njihove slike života i sveta često se prelamaju u prizmi stvarnosti i oni veruju da su da su sami zasužili takvu kaznu. Da okajavaju na taj način neki svoj greh. Da je ta sudbina toliko teška da se stalno okreće u krug i kovitla ka nebu baš kao semenke maslačka. “Tako večni život i prolaznost traju u sukobu kojem život teče večno, a sve prolazi pa ponovo teče i tako prolazi bez kraja. (Vuk Cerović)

Radnja romana počinje krikom trudne žene.”Luda Mara leži na proplanku, pritiska svoj nabrekli stomak, izvor svih patnji, porađa se, ječi i plače.” (Vuk Cerović) I kako su njen bol i njene muke rasle, ona je sve jače duvala semenke maslačka koje je nosila struja vetra i silno želela da odnesu svu muku i bol koja ju je snašla u nebo ili već negde samo da se nikada njoj više ne vrate. Međutim, bol i patnja se uvek vraćala nazad u njen život, baš kao i semenke maslačka koje nisu mogle da ostanu na nebu. Prema Vuku Ceroviću daleka asocijacija nam može biti jedna od Andrićevih poznatih citata, da na ulazu u ovaj svet i na izlasku iz njega, stoji žena. Rađanjem dolazimo na svet, majka je ta koja nas donosi, a dolazeći na ovaj svet, napuštamo prenatalno stanje, tako da je žena kapija svetova koji čine naše postojanje.

Plodovi maslačka dvostruko obeležavaju i čine okosnice radnje u romanu. Tri maslačkova ploda padaju na tri mesta i tako označavaju mesta radnje u romanu. Prvi plod pada na brežuljak pored puta, gde će u hladu divlje kruške, ispružiti umorne noge, simbol puta i putnika, putovanja i gledanja. Petar i Jovan, dve skitnice, uvešće nas u njihov svet besmislenog stradanja, boreći se protiv gladi i vrućine u hladovini jedne kruške. Drugi maslačkov plod pašće usred muslimanskog groblja, gde ćemo sresti Ismeta i Srećka, dva pijana grobara, kojima je rakija pomutila ionako poljuljani razum. Treći i najveći plod pada pored bleštavo bele kućice, nasuprot groblju, preko puta njega, pokraj vesele gomile, tu gde će rakija pomutiti razum i gde će đavo brzo doći po svoje. Razuzdana masa, koja će skrnaviti, već oskrnavljeni čin svadbenog veselja i sam čin svadbe svojim neumesnim jelom i pićem, kao i ponašanjem, ogoliće čoveka i pokazati njegovu demonsku snagu i svest. Kao što vidimo pored svoje simboličke uloge maslačak ima i značajnu ulogu i za kompoziciju romana. Maslačak nam praktično određuje vreme i mesto radnje u romanu.

Gde je pao prvi plod nastanile su se dve skitnice Jovan i Petar. Njihov život je besciljno lutanje. Katkad se zaustave u nekom hladu. Trenuci odmora i predaha su tu da ih podsete na njihovu glad, koja nažalost nije metafizičke prirode. Oni zaista osećaju glad, glad kao biološku potrebu. Utrobe im se stežu i često razmišljaju o tome kako bi bilo zadovoljni i sa mrvicama hleba i pomalo kostiju. Njihovo degradiranje je tada dovedeno do vrhunca i najupečatljivije je. Uprkos tome što su ljudska bića, njihove želje za malo hleba i kostiju, spuštaju ih na nivo životinje. Gladne životinje koja treba da zadovolji svoje primarne potrebe. Oni često osećaju “nesreću u vazduhu”.. naslućuju tužne priče. Priroda je odredila zakone suprotnosti i u njihovom odnosu. Petar je visok, mršav, nervozan, neverovatno lenj, dok je Jovan debeo, lukav, podal, strpljiv i plašljiv. Njihov svet tako funkcioniše u jedinstvu suprotnosti. Uprkos svim psihičkim i fizičkim razlikama oni tumaraju zajedno ne razdvajajući se, čak na jednom mestu u romanu govore da kad bi im se putevi i ukrstili oni bi se sigurno jednog dana našli na istom onom mestu gde su se sastali. Svet suprotnosti je savršeno mesto za njih.

Na mestu gde je pao drugi plod maslačka , upoznajemo Ismeta i Srećka u kome se takođe ogleda svet suprotnosti. Ovoga puta taj svet čine pravoslavac Srećko i musliman Ismet. Dva sveta, dve religije u celini. Sklupčani zajedno u sopstvenoj tragediji i nemoći. Oni se teturaju noseći mrtvu ženu, koju i ne znaju gde treba da sahrane. Dok nose leš žene, oni piju, psuju, govore pogrdne reči jedan drugom, opsuju čak i nju čak je i u jednom momentu nepažnje i poliju rakijom. Lešu žene se malo pomalo obrate sa uvredom jer im je teška i ne mogu više da je nose..”preteška je prokletnica..” Ipak kasnije saznajemo iz njihovih razgovora, da je nesrećna žena takođe imala težak život ispunjen glađu i batinama. Oni su za razliku od Jovana i Petra svesni svojih osobina, jasno im je ko su i šta su u romanu.. To Srećko i potvrđuje..”Jadna ona-reče Srećko, doživela je da je sahranjuju dve bitange za jeftine pare.” Njihovi dijalozi su ispunjeni najbrutalnijim svađama i uvredama, ali tu je uvek bila flaša sa rakijom da izgladi situaciju i sve vrati u prvobitno stanje. Njihovo teturanje i zaplitanje jezikom dok nose leš žene predstavlja grotesknu sliku života i smrti. U romanu je dakle prikazan skaredan čin sahrane žene koja je i život provela u batinama i nesreći. Njihovo demonstvo kulja pospešeno alkoholom. Srećni su kada obmanu jedan drugog sitnim prevarama i lukavstvima. Tako ispunjavaju njihov isprazni i ništavni život. Stiču privid olakšanja njihovih ovozemaljskih muka. Ukratko njihov život je držala flaša rakije koja ih je dovodila i do sukoba i do pomirenja. “Dvojica grobara traže svoj prostor izvan moralnih konvencija zajednice. Njima nije primerena svest o apsolutu niti o vrhunaravnom autoritetu. Sami su mera svojih postupaka. Ovi ljudi sa dna ne prezaju ni od najgoreg moralnog nepočinstva. Sami su stvorili svoj svet bez Boga.” (Petar Pijanović) Prema Pijanoviću ovi groteskni postupci izdvajaju i obeležavaju Srećka i Ismeta, kao tragičare delom nesvesne svojih moralnih načela.

Na mestu gde je pao treći i najveći plod maslačka upoznajemo jedan od centralnih likova dela Muharema. Njemu je Bulatović posvetio najviše pažnje u romanu. On predstavlja biće sužene svesti, sa mentalnim oboljenjem, ali sa čistim srcem i bezgrešan. Njegova sužena svest ga ipak ne lišava stradanja i patnje. Vuk Cerović uspostavlja sliku Muharema kao dobrog, bezgrešnog i spremnog za praštanje svima koji su mu učinili zlo. Uzdiže ga do Hrista, poredi ga sa plemenitim Aljošom iz dela “Braća Karamazovi.” Ali za razliku od pomenutih on nema jaku i istrajnu želju da se izbori sa svojim demonima i sa svima koji ga ugnjetavaju. On se ponizno klanja pijanoj svadbenoj rulji, dopušta joj da ga gazi, ponižava i tuče jer smatra da je za nešto kriv, da im je nešto skrivio i sad na taj način mora da im odgovara. Ovde se susrećemo i sa paradokalnom činjenicom da upravo slaboumni Muharem nosi sa sobom crvenog petla koji mu  je sve što ima, petla koji simboliše muškost i moć i sve ono od čega je Muharem daleko. Bulatović se poigravao paradoksima stvarajući svoje likove i otkrivajući njihove mračne strane. Muharem potiskuje svoje želje kao muškarac, želi da ima samo tog jednog petla, uživa i naslađuje se jedino prizorima kada njegov petao prekrije svojim krilima neku kokošku. Tada bi ga obuzimala neka stidna radost koja bi ga brzo prolazila, ali bi se on i dalje divio svom petlu.

Postoji izvesna sličnost između lude Mare i Muharema. Oboje su mentalno zaostali, sužene svesti, po prirodi dobri i bezgrešni. Sudbina nije bila naklonjena njihovim prirodnim osobinama čovečnosti i surovo ih je kažnjavala zbog njihove dobrodušnosti i plemenitog srca. Prema Ceroviću oni su ličnosti iz čijih ruku trek treba da provejava maslačkovo seme iz kog treba da proveje pepeo zaborava. Oni su dve izolovane dobrodušne jedinke koje “žive srcem i jedini u tom svetu osećaju samilost i prema drugima koji pate.”

Muharemov  otac, takođe maloumno biće ali ne dobrodušno maloumno biće, već sušta suprotnost, oličenje zla koje možda i dostiže do “karamazovštine” jer u njegovoj nečistoj krvi stalna je i neodoljiva potreba za mučenjem i progonom slabijih. Muharema je dobio sa sluškinjom koju je kasnije oterao od sebe uz pretnje smrću ukoliko se bilo šta sazna. Njegovu ženu je takođe oterao jer je nju krivio što će mu se ugasiti loza. Većinu likova muči teško psihičko rastrojstvo koga delom nisu ni svesni, a pri tom su veoma nesrećni i kao takvi zadaju bol jedni drugima. Svi junaci romana u određenom delu govore da su izgubili srce, sa onoliko svesti koliko u njima ima. Muharemov otac u jednom momentu govori da mu “zamire srce u grudima” skitnice takođe gube srce, ne želeći da ga traže više..Grobari zajedno traže Ismetovo srce izvan tela, kao da je neki predmet koji se zagubio tu negde na putu do groblja.. Mara i Muharem čije je srce san osećaju da ono odlazi u nebo i da zemlju, snove i njihova srca nikad dotaći neće. Sve će ostati samo želja, samo san. Petao je san, a sanjaju oni koji pate jer im je to jedina mogućnost opstanka u životu.”Crveni petao predstavlja katarzičnu invokaciju spasenja ili let u duhovnu čistotu u prostore u kojima se telesni supstrat preobražava u čist duh, u ideju o dobru koje dole na zemlji ne postoji.” ( Petar Pijanović) Crveni petao raznesen, odlazi u nebo i tako postaje nebesna žar-ptica oslobađajući Muharema od patnje. “Petao je postao Muharemova osa ravnanja ili zlatni presek u kojem se uravnotežuju zemlja i nebo, čovek i Bog, život i smrt.” (Petar Pijanović)

Junaci ovog dela nemaju prevelike želje i nadanja. Njihove želje su u skladu sa njihovom svešću i tiču se uglavnom egzistencije i preživljavanja.  Luda Mara želi da njeni bolovi i njene muke prestanu, da svetlost nastupi, da utehu pronađe u belim pahuljicama maslačka. Muharem samo želi svog petla kog du mu oduzeli. Srećku i Ismetu je dovoljna rakija i sitne podvale i podsmeh koji upućuju jedan drugom, kao i to da se reše ženskog leša, Jovan i Petar nemaju želje i snove ili su možda čak njihove želje i snovi najjednostavniji, a to je da zajedno lutaju po svetu. Da tako u svom svetu postoje zajedno i kradu dane svojim besmislom.

Paralelno sa skarednim činom sahranjivanja, u romanu je predstavljen i skaredan čin svadbenog veselja. Raskošna svadba i razuzdani svadbari su tek poseban svet u kome vlada potpuni haos i odsustvo razuma, nesklad, blud, razvrat i galama. Oni su takođe poput semenki maslačka, haotično se kreću pod dejstvom velikih količina alkohola, ima ih mnogo, pokrivaju zemlju svojim besmislom i prolaznošću. Siti ali nikad dovoljno, pijani ali nikad dovoljno. I njihove fizičke osobine odgovaraju njihovom psihičkom rastrojstvu i rasulu. Bulatović ih gotovo uvek prikazuje iskeženih zuba, raspojasane i znojave, spremne na blud. Ljudi u kojima su preovladali demoni. Stalno žustri i spremni za ugnjetavanje svakog ko im se učini slab i nemoćan. I dok se Jovanova utroba steže od gladi, svadbarima nikad dosta jela i pića, čak su i detaljno opisane scene u kojima se oni tako siti gađaju pitama i kolačima, dok na drugoj strani dva ljudska bića gladuju, želeći makar i ostatke njihove hrane. Malo hleba i  kostiju..

I grobari i svadbari su jednako pijani i nesrećni. Oni su kao neke nesrećne kreature koje se pokreću nečijom apsurdnom voljom i vrte u besmislenom kovitlacu patnje, tuge i pijanstva. Pijanstvo grobara i svadbara ovde vrlo odsečno degradira čin sahrane i čin svadbe. Bez stida se ispoljava sve animalno i divlje kako na svadbi tako i na sahrani. Ludu Maru siluju četvorica svadbara, Muharemovu ruku u jednom delu uzima Srećko i njom prelazi preko tela pokojnice koju on i Ismet nose. Kovitlanje života i smrti, ludila i straha baš poput semenki maslačka koje lete ka nebu i padaju na zemlju. Luda Mara je stalno na ivici između života i smrti, njeno telo je izmučeno ali njen um stalno iznova nalazi snagu u nebu i u semenkama maslačka. Muharem kroz ceo roman pokušava da savlada svoj stah i stid, želi da se obrati svima, želi da bude prihvaćen, ali dok trpi uvrede i poniženja, pronalazi i razumevanje za one koji ga muče i krivi sebe iako njegova krivica zapravo ni za šta ne postoji. Dok sve to posmatraju uz halucinacije od gladi, Jovan i Petar nemoćni su da bilo šta učine. Ismet i Srećko već odavno ne znaju ni gde su ni šta zapravo treba da urade.. možda čak više i ne znaju šta u stvari nose.. šta im je to teret.. Muharemovog petla ubija iz puške jedan od razuzdanih svadbara.On se rasprskava i odlazi u nebo..

Roman”Crveni petao leti prema nebu”je definitivno roman mučenih i progonjenih. Na sve njih se obrušava sudbina potlačenih i ugnjetavanih. Urušeni su ideali dobrote i plemenitosti koji uvek veruju u dobro. Sudbina žena u romanu je degradirana i dehumanizovana na najstrašniji mogući način,sve su suočavane sa batinama, silovanjem, glađu. U semenkama maslačka skrivale su strah i tražile mir i spasenje.Desakralizovan je i čin svadbe i čin sahrane. Semenke maslačka u delu imaju ulogu da zaokruže priču o jednoj maloj kataklizmi u čovečanstvu koje se iznova vraća na zemlju.

 

Miodrag Bulatović, “Crveni petao leti prema nebu”

Vuk Cerović, “Roman o patnji i sinovima, roman o apsurdu”

Petar Pijanović, “Poetika groteske”

 

 

 

4 Replies to “Crveno-crni svet rasutih maslačaka”

  1. Odličan prikaz romana.
    Svi ti ljudi u kojima je zamrlo srce, u kojima su preovladali demoni, bili siti ili gladni svi su nesrećni. I simbolika maslačka ukomponovana u čitavu ovu priču. Prilično tužno ali tako realno.
    Ludilo, strah, život i smrt..

  2. Hvala. Roman je zaista kompleksan i veoma pogodan za obradu, na različite varijacije tema.. Na veoma malom broju stranica izložena je tragična sudbina čoveka u kojima su prevladali demoni i urušili plemenitost i dobrotu i sve što je ljudsko u čoveku.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *