“Ne, to ja nisam!”

Posted on

Više nije bila ni tužna ni mirna.. Nije se ni pitala ko je više ili manje kriv.. i kada je prestala da bude srećna..ako je to ikada i bila.. Ponekad se možda pitala da li je trebalo da mrzi Don Kihota, zapravo, da li da ga prezire.. pa je odustajala i od razmišljanja o tome. Svako njeno razmišljanje se manje više nije završavalo do kraja.. Načelo bi se negde u svesti i brzo i tupo nestajalo kao kad nešto hoćeš da izgovoriš u brzini pa zastaneš i odmahneš rukom, uz pomisao “ma nebitno..”

Iščeznula je u njoj čak i mržnja i prezir prema sebi kako je sebi uopšte dopustila da se uda za nekog jadnog priučenog lekara, koji je bio u braku sa staricom ne bi li nasledio njen imetak.. O svemu tome je razmišljala dok bi točila vodu sa česme i odvrnula slavinu da voda teče najjačom brzinom kao da je želela da  taj mlaz vode odnese i njenog nesposobnog muža i ta dva potpuna kretena koji su joj ubačeni u život i sve te ljude koji su se neprestano naslađivali dok su je  osuđivali i pisali o njoj i napokon da sam đavo odnese i Njega, glavnog krivca za celokupnu zbrku i tragediju koju je napravio u njenom životu.

A do tog trenutka sve u njoj je ključalo od besa i očajanja.. Jedva je podnosila sebe i svoj dvojni život..Plašila se često sebe da je već i postala podvojena ličnost. Njemu je zamerala zašto je njenom liku dao mašte u galonima, da li je uopšte bio normalan kada mu je palo na pamet, da bi njen dosadni život mogao da procveta udajom i to za koga?? “Smislio je On to lepo..on će me voleti biti idealan suprug, sve će cvetati, ptičice cvrkutati..ali hmm..to neće biti dovoljno zanimljivo, pa se to mora malo začiniti uz pomoć dva idiota za kojima ću ja odlepiti, pa sa njima prevariti muža, pa od mene lepo napraviti preljubnicu i razvratnicu koju će boleti uvo za muža i za ćerku..Hmm bingo! Eto ti lepote! Eto žrtve koju treba rastrzati i gaziti do iznemoglosti..” mislila je.. “Sve je lepo udesio, da se godinama i vekovima prazne naliv pera, hladnim mastilom po hartiji o jednoj takvoj ženi, monstrumu. Aj eto ti, kad ih umori Ana Karenjina da te krvoločne hijene lepo pređu na mene, odlično! Dok se oni krše  i kolju, a ti lepo trljaj dlanove i zgrći lovu! Sve si lepo udesio svaka ti čast! Veći si ludak i psihopata nego što sam mislila izvini što sam te potcenila!”

Proklinjala bi sebe zašto je baš morala da se nađe u Njegovoj priči.. Zašto je On baš nju izabrao da sa njenim životom i njenom sudbinom radi štagod poželi. Da njen život olako stavi u kontekst koji njegovom poremećenom mozgu odgovara, pa onda po želji da ga vraća tamo odakle ga je istrgao sa kao nekim posledicama i moralno-didaktičkim poukama, koje treba da se odatle izvuku, sve kao implicitno.. takva je moja poetika.. “A i šta drugo očekivati od snoba čiji je jedan od citata “Bog i čovek razdvojeni su utoliko što je Bog odgovoran za početak i kraj, a čovek za sve ono između.” Ma nemooj!” Besnela bi! “A, da nisi ti lepo pozvan da odlučuješ o onome između, da se ti lepo malo igraš Boga u tom “između” sa svojom mentalnom bolešću u svojim još bolesnijim romanima.. da u tom svom blistavom “između” lepo smestiš brakove, prevare, izdaje, samoubistva, kajanje, grižu savesti, otupelost, beg..E super, baš ti je dobar ovaj tvoj koncept napravljen za “između”.  Rešio si u taj prostor da meni ubaciš prvo muža, pa posle dve budale koje ni sa sobom ne znaju šta će, pa što da ne..i meni malo da začine život..Ubacio si i život jednog nevinog deteta sa čijom te sudbinom, baš zabole uvo šta će biti..Ako Bog uopšte i postoji, mislim da se svaki dan povraća iz nesvesti vodom i šećerom od tvojih neuroza. I da će jadan da zaboravi na čovekov početak pa i na kraj zbog tvog genijalno osmišljenog “između”..”

Nije mogla da prežali zašto se na primer nije našla u nekoj povesti Dostojevskog..Kakva li bi je sudbina tamo sačekala..Pretpostavljala je da bi on možda bolje znao šta da radi sa njom i njenim životom.. Nije mogla možda tačno da pretpostavi šta bi on sa njom, al je bila sigurna da mu ovakve ludačke ideje sigurno ne bi padale na pamet..Potajno se pitala kako bi se snašla u njegovom svetu katarze i iskupljenja kroz buđenje savesti i odsluženju kazne..Pomišljala je hiljadu puta kako bi se sigurno mnogo bolje snašla u Sibiru na izdržavanju kazne nego u Njegovom dosadnom prljavom svetu željnom krvi i osude, svetu gde je samo gubila razum i otuđivala se i od sebe i od drugih ljudi. Ovamo nije ništa od toga pronašla, već se samo uverila u procepe ličnosti za koje je verovala da joj mogu pružiti ruku pri padu. “Ovom ludaku do samog kraja ništa normalno nije padalo na pamet.. Sramni kukavički potez smatrao je najboljim i najprihvatljivijim rešenjem iz situacije za mene. Tako je naprasno rešio.. Još se od osude i kritika na sudu branio sa “Madam Bovari, to sam ja!” E pa ja to nisam! Ne nisam! Za svoja ludila, neuroze ili psihoze, štagod, odgovaraćeš sam! Sad mi te je nekako i žao, kad vidim dokle ide tvoje ludilo da opravdaš sebe po svaku cenu. Ja ću pretpostavljam još vekovima ispaštati i biti na stubu srama,  književna kritika će se obilato bogatiti na meni, a ti se u datom trenutku već snađi sam nekako!”

Eto tek, negde na kraju, udostojio se  da ostavi rečenicu “Umrla je s Božijim blagoslovom, ne mrzeći više nikoga..”

Možda ipak nije trebalo da žali što se nije našla u nekom konceptu Dostojevskog.

 

2 Replies to ““Ne, to ja nisam!””

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *