Avlija ukletih

Posted on

U dugom crnom hodniku koji je podsećao na tunel kome nema kraja, mešali su se glasovi koji su se borili za parče svog prostora i mrvice vremena da ispričaju svoju priču. Krali su često tuđe vreme kockajući se sa svojim. Priča kojoj nije bilo kraja, a čini mi se ni početka. Priča koja je grozničavo isprekidana i više je ličila na bolesničko buncanje nego na priču koja je trebalo da bude shvaćena i bude preneta onome ko sluša.

U tom hodniku imaš osećaj neke čudne  jeze i drhtavice, ali ne od hladnoće.. već od nečeg neobjašnjivog..

Sa jednog prozora, napola napuklog, kao da se čulo u nedogled ponavljanje: “Dalje! Piši: jedna testera od čelika, mala njemačka. Jedna!” Prvo polako, kao kroz šapat, a onda sve glasnije i napregnutije. Kasnije mi se učinilo da je to jedino što sam jasno uspela da čujem i da razumem…

Kakva li je sudbina svih njih koji su ovde..?
Šta li je zapravo njihova krivica?Postoji li ona uopšte ili se splet nesrećnih i slučajnih okolnosti samo grubo poigrao sa njima, pretvarajući ih u groteskne tragične figure željne priče i sada ovde zajedno dele hleb, vazduh i sudbinu ukletih duša. Nisam još ni stigla da završim misao i uhvatim sledeću, kada je neko ili nešto protrčalo pored mene govoreći nešto čudno i zamršeno o mostovima..Zaista ovde je sve nekako samrtno i sablasno jezivo. Ali ta jeza uprkos svemu, nikako ne izaziva strah, već tugu. Nedaleko od mene, dve senke vodile su žučnu raspravu o nekoj ženi. Skrivala su ih metalna vrata i neki čudan snop svetlosti koji je činio da njihove senke na zidu budu jasne i igraju u ritmu njihovih psovki i žargonizama koji su se mogli čuti svuda gde se o ženama govori pod dejstvom alkohola i narkotika. I oni su u svoj toj, nazovi raspravi bili tužni. Teško mi je bilo što u meni nisu uspeli da izazovu bes i mržnju. Najgore je kad u tebi izostane očekivana reakcija i očekivano osećanje. Nešto slično onom kad ljudi pomisle da ste se razočarai u njih, a vi sve već unapred predvideli..

Na drugoj strani nekakav čovek usplahireno i ushićeno prepričavao je svoje ljubavne avanture koje je pratila ekstaza iščuđivanja u vidu gromoglasnog “E? A!” I pored svega toga nije uspeo da zainteresuje svoje ravnodušne i usnule slušaoce koji su se polako jedan po jedan udaljavali od njega. Delovali su odsutno i beživotno kao da su samo fizički tu, a psihički.. negde ..ko zna gde.. A ovaj zanesen i sumanut u svojoj priči ne obraća pažnju na sve to nego još žustrije i razgovetnije nastavlja sa pričom. I sve tako dok neko od strpljivijih koji su uspeli da ga još slušaju ne ustane i dobaci “Ova mu je osamnaesta.” i izazove smeh i podsmeh preostalih prisutnih. A on neumorno kao ukleta duša dalje nastavi da luta od jednih do drugih ne prestajući da priča svoje priče uz neizostavno i gromko “E? A!” Njegova priča je priča manijaka i neizlečivog  falsifikatora, pričali su. Čini se da ovaj sablasni svet nikada nema mira. Iako zidovi i hodnici odišu ponekad grobnom tišinom odjeci duša koje ih ispunjuju pravi su vulkani koji su pretili da eksplodiraju i svojom lavom preplave celu avliju..

U jednom ćošku skoro na samom kraju hodnika sedeo je sklupčan čovek ili senka..ne znam..kao od nekog ili nečeg uplašen. Šaputao je nešto više za sebe savijene glave gledajući u pod. Onda sam primetila da je s vremena na vreme pogledao ka meni kao da od mene traži potvrdu za sve što priča. Kao kada se pričaju opšte poznate stvari pa čak i u nepoznatom društvu predosećate da će se svi složiti sa vama. Pored njega je stajala knjiga sa zlatnožutim koricama na koju je on povremeno naslanjao ruku, kada privede svoju misao-šapat kraju. I za njega su govorili, čula sam..”taj ne može više da ne govori, popustili obruči, pa curi na sve strane, gotov je vidite!” Prišla sam mu, i učinilo mi se da je u meni video sigurnog slušaoca. Onda je počeo malo glasnije..” Mostovi su smrt i vlasnici svega što postoji i svega što je ikad postojalo. Podizanjem mosta gubitak se uvodi u svet.” Ovu poslednju rečenicu izgovorio je još par puta sve glasnije i jače,  držeći se za glavu, a u oči su mu blještale čudnim sjajem, želeo je da neko napokon ovo shvati.. Želeo je da svi znaju ono što je on znao.. Pa je nastavio dalje..”Most je pukotina.. Priča je pukotina.. pričanje ne može spasiti čoveka.. Ne postoji ona strana, druga strana..Od sebe se ne može izlečiti, takav se rodiš!” Dalje je nastavio da priča, i prvi put od te njegove priče pomalo me hvatao strah. Pričao je, i sve što je rekao kao da su bili odgovori na neka moja davno postavljena pitanja.. Kao pitanja kojih se plašite, a plašite ih se jer naslućujete odgovor. Strepite od odgovora jer ga zapravo znate. Oduvek sam se plašila ljudi koji su previše pričali i odgovarali na nepostavljena im pitanja. Mnogo je straha i patnje u njima… Onda je izvadio cigaretu, zapalio je i uz oblak dima još nešto govorio kako mostovi zapravo produžuju iluziju života, i da čovek satkan od iluzija teži nemogućem i teži stradanju..a on je takav rođen, nije to bolest. On je takav i od sebe ne može ozdraviti..i da će jednog dana nestati i disanja i hodanja i gledanja..i priče i pričanja i da će sve biti izgubljeno u pahuljicama snega..i biti pretvoreno u hladni okean zaborava..

Tu sam se trgla i ja ne znajući da li sam zapravo bila u polusnu ili šta se već desilo.. i nešto mi je odmah palo na pamet, a to je da nam je jedan profesor jednom rekao da se ” Prokleta avlija” čita manijači u dahu.. i da je jednom pročitavši je tako dobio groznicu i temperaturu. Morala sam da izađem i prošetam. Da iz svesti otpustim pukotine mostova i pričanja.. da ostane samo jedna testera od čelika, mala njemačka..jedna..

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *