Дневник о септембру, о Чарнојевићу

Posted on

 

dsc_1550

И није више јесен.. Смисао ту и тамо..Септембар данас није ведар као тог дана. Возови су наставили својим путевима. Брига њих за смех, сузе, опроштаје, стрепњу. Не знају какве су румене зоре септембра и априла. Неће веровати да је живот више него сенка..никада схватити када им се осмехне један лист жут.. “Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брду зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.”

 Кажу ми да те и даље виђају на Суматри. У твојим зеленим очима упереним у небо, сад је некакав спокој, као кад се оствари жеља дуго чувана, брижљиво сањана, али никад на глас изговорена. У зори једног пролећа процветао је један зумбул, његова јарка боја ми је говорила да си и даље опчињен, плавим бојама Борнеа, и да и даље осећаш боје и звукове у цвету разливене. Рекли су ти сигурно, да сам ти опростила што више рођендане не славимо заједно и што су кајсије одавно изгубиле сласт у којима је чуван спокој детињства. Али нада ломна, која врисак не уме изрећи, ни спремна дочекати септембарску зору.. Више не гледам у звезде, не остављају боје. Само, увек негде средином октобра се загледам у небо и учини ми се да на рамену осетим нешто као клепет голубијих крила.

5 Replies to “Дневник о септембру, о Чарнојевићу”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *